RS56084B1 - Tiazol derivati - Google Patents

Description

Tehnička oblast pronalaska

Pronalazak ima za predmet pronalaženje novih jedinjenja koja imaju vredne osobine, posebno one koje mogu biti upotrebljene za pripremanje medikamenata. Sadašnji pronalazak se odnosi na piridin jedinjenja koja su sposobna da inhibiraju jednu ili više kinaza. Ova jedinjenja pronalaze primenu u tretmanu različitih poremećaja, uključujući kancer, septički šok, primarni glaukom otvorenog ugla (POAG), hiperplaziju, reumatoidni artritis, psorijazu, aterosklerozu, retinopatiju, osteoartritis, endometriozu, hroničnu inflamaciju i/ili neurodegenerativne bolesti kao što je Alchajmerova bolest.

Stanje tehnike

Sadašnji pronalazak se odnosi na jedinjenja i upotrebu jedinjenja u kojima dolazi do inhibicije, regulacije i/ili modulacije signalne transdukcije od strane kinaza, posebno receptor tirozin kinaza, štaviše na farmaceutske kompozicije koje sadrže ova jedinjenja, i na jedinjenja za upotrebu u tretmanu kinazom-izazvanih bolesti.

Zato što protein kinaza reguliše skoro svaki ćelijski proces, uključujući metabolizam, ćelijsku proliferaciju, ćelijsku diferencijaciju i opstanak ćelija, one su atraktivne mete za terapeutsku intervenciju za različita stanja bolesti. Na primer, kontrola ćelijskog ciklusa i angiogeneza, u kojima protein kinaze igraju ključnu ulogu, su ćelijski procesi povezani sa brojnim stanjima bolesti kao što ali ne i ograničeno na kancer, inflamatorne bolesti, abnormalnu angiogenezu i bolesti vezane za nju, aterosklerozu, makularnu degeneraciju, dijabetis, gojaznost i bol.

Posebno, sadašnji pronalazak se odnosi na jedinjenja i na jedinjenja za korišćenje gde inhibicija, regulacija i/ili modulacija signalne transdukcije putem TBK1 i IKK ε igraju ulogu.

Jedan od glavnih mehanizama kojim se efektuira ćelijska regulacija je kroz transdukciju ekstracelularnih signala kroz membranu koja povratno modulira biohemijske putanje u okviru ćelije. Fosforilacija proteina predstavlja jedan smer kojim se intracelularni signali šire propagiraju od molekula do molekula rezultirajući konačno u ćelijskom odgovoru. Ove kaskade signalne transdukcije su krajnje regulisane i često se preklapaju, što je evidentno iz postojanja mnogih protein kinaza kao i fosfataza. Fosforilacija proteina se događa predominantno na serin, treonin ili tirozin ostacima, i protein kinaze su stoga klasifikovane njihovom specifičnošću položaja fosforilacije; odnosno, serin/treonin kinaze i tirozin kinaze. Pošto je fosforilacija tako sveprisutan proces u okviru ćelija i pošto se na ćelijske fenotipove u najvećem delu utiče aktivnošću ovih putanja, trenutno se veruje da se brojna stanja bolesti i/ili bolesti mogu pripisati bilo aberantnoj aktivaciji ili funkcionalnim mutacijama u molekularnim komponentama kaskada kinaze. Posledično, značajna pažnja je posvećena karakterizaciji ovih proteina i jedinjenjima koja su sposobna da moduliraju njihovu aktivnost (radi pregleda videti: Weinstein-Oppenheimer et al. Pharma & Therap., 2000, 88, 229-279).

IKK ε i TBK1 su serin/treonin kinaze koje su krajnje homologe jedna sa drugom kao i sa ostalim IkB kinazama. Ove dve kinaze igraju integralnu ulogu u urođenom imunom sistemu. Dvolančani RNK virusi su prepoznati putem Toll-sličnim receptorima 3 i 4 i RNK helikazama RIG-I i MDA-5 i rezultiraju u aktiviranju TRIF-TBK1/IKKe-IRF3 signalne kaskade, što rezultira u tip I interferon odgovoru.

2007-me godine, Boehm et al. opisuje IKK ε kao novi onkogen kancera dojke [J.S. Boehm et al., Cell 129, 1065-1079, 2007]. 354 kinaza je istraženo u pogledu njihove sposobnosti da rekapituliraju Ras-tranformišući fenotip zajedno sa aktiviranom oblikom MAPK kinaze Mek. IKK ε je ovde identifikovan kao kooperativni onkogen. Dodatno tome, autori su bili u stanju da pokažu da je IKK ε pojačan i prekomerno eksprimovan u brojnim ćelijskim linijama i uzorcima tumora kancera dojke. Redukcija u genskoj ekspresiji putem RNK mešanja u ćelije kancera dojke izaziva apoptozu i pogoršava njegovu proliferaciju. Eddy et al., dobija slične nalaze 2005-te godine, što podvlači važnost IKK ε u bolestima kancera dojke [S.F.Eddy et al., Cancer Res.2005; 65 (24), 11375-11383].

O protumorgenskom efektu TBK1 je prvi put izvešteno 2006-te godine. U skriningu biblioteke gena koja sadrži 251,000 cDNK, Korherr et al., identifikuje precizno tri gena, TRIF, TBK1 i IRF3, koji su tipično uključeni u uređenu imunu odbranu kao proangiogenski faktori [C.Korherr et al., PNAS, 103, 4240-4245, 2006]. 2006-te godine, Chien et al., [Y.Chien et al., Cell 127, 157-170, 2006] objavljuje da TBK1-/-ćelije mogu biti transformisane samo u ograničenom obimu korišćenjem onkogenog Ras, što sugeriše učešće TBK1 u Ras-posredovanoj transformaciji. Štaviše, bili su u stanju da pokažu da sa RNKi-posredovano obaranje TBK1 pokreće apoptozu u MCF-7 i Panc-1 ćelijama. U skorije vreme, Barbie et al. objavljuje da je TBK1 od esencijalne važnosti u brojnim ćelijskim linijama kancera sa mutiranim K-Ras, što sugeriše da TBK1 intervencija može biti od terapeutske važnosti u korespondirajućim tumorima [D.A.Barbie et al., Nature Letters 1-5, 2009].

Bolesti izazvane protein kinazama se karakterišu anomalijskom aktivnošću ili hiperaktivnošću takvih protein kinaza. Anomalijska aktivnost se odnosi bilo na: (1) ekspresiju u ćelijama koje uobičajeno ne vrše ekspresiju ove protein kinaze; (2) povećana ekspresija kinaze, što rezultira u neželjenoj ćelijskoj proliferaciji, kao što je kancer; (3) povećana aktivnost kinaze, što rezultira u neželjenoj ćelijskoj proliferaciji, kao što je kancer, i/ili u hiperaktivnosti korespondirajućih protein kinaza. Hiperaktivnost se odnosi bilo na pojačavanje gena koji kodira za određenu protein kinazu, ili na generisanje nivoa aktivnosti koji može biti u korelaciji sa ćelijskom proliferacijom bolesti (odnosno, ozbiljnost jednog ili više simptoma bolesti ćelijske proliferacije se povećava sa povećanjem nivoa kinaze). Na biodostupnost protein kinaze može takođe da se utiče prisustvom ili odsustvom seta vezujućih proteina ove kinaze.

IKK ε i TBK1 su krajnje homologe Ser/Thr kinaze kritično uključene u urođeni imuni odgovor kroz indukciju tip 1 interferona i drugih citokina. Ove kinaze se stimulišu u odgovoru na virusnu/bakterijsku infekciju. Imuni odgovor na virusnu ili bakterijsku infekciju uključuje vezivanje antigena kao što su bakterijski lipopolisaharid (LPS), virusni dvolančani RNS (dsRNK) za Toll slične receptore, a onda potom aktiviranje TBK1 putanje. Aktivirani TBK1 i IKK ε fosforilat IRF3 i IRF7, što pokreće dimerizaciju i nuklearnu translokaciju ovih interferon regulatornih transkripcionih faktora, i konačno izazivanje signalnih kaskada koje dovode do IFN proizvodnje.

Odskora, IKK ε i TBK1 su takođe upleteni u kancer. Pokazano je da IKK ε radi u kooperaciji sa aktiviranim MEK da transformiše humane ćelije. Dodatno tome, IKK ε je često pojačan/prekomerno ekspresovan u ćelijskim linijama kancera dojke i pacijentovim izvedenim tumorima. TBK1 je izazvan pod hipoksičnim uslovima i eksprimovan u značajnim nivoima u mnogim čvrstim tumorima.

Štaviše, od TBK1 se traži da podrži onkogensku Ras transformaciju, i TBK1 aktivnost kinaze je povišena u transformisanim ćelijama i neophodna je za njihov opstanak u kulturi. Slično tome, pronađeno je da su TBK1 i NF-kB signaliziranja esencijalni u KRAS mutant tumorima. Oni su identifikovali TBK1 kao sintetičkog smrtonosnog partnera onkogenog KRAS.

Literatura:

Y.-H.Ou et al., Molecular Cell 41, 458-470, 2011;

D.A. Barbie et al., nature, 1-5, 2009.

U skladu sa tim, jedinjenja proma ovom pronalasku ili njihova farmaceutski prihvatljiva so se daju za tretman kancera, uključujući čvrste karcinome, kao što su, na primer, karcinomi (na primer pluća, pankreasa, tiroide, bešike ili debelog creva), mijeloidne bolesti (na primer mijeloidna leukemija) ili adenomi (na primer vilozni adenom debelog creva).

Tumori dalje uključuju monocitnu leukemiju, karcinom mozga, urogenitalni, limfatičnog sistema, želuca, grkljana i pluća, uključujući adenokarcinom pluća i karcinom malih-ćelija pluća, pankreasni i/ili karcinom dojke.

Jedinjenja su dalje pogodna za tretman imuno nedostatka izazvanog sa HIV-1 (Humani imuno-deficitarni virus Tip 1).

Kanceru slične hiperproliferativne bolesti se takođe imaju uzeti u obzir kao što su kancer mozga, kancer pluća, skvamozni epitelijalni kancer, kancer bešike, kancer želuca, kancer pankreasa, kancer jetre, renalni kancer, kolorektalni kancer, kancer dojke, kancer, glave, kancer vrata, kancer jednjaka, ginekološki kancer, kancer tiroide, limfomi, hronična leukemija i akutna leukemija. Posebno, kanceru sličan ćelijski rast je bolest koja predstavlja cilj sadašnjeg pronalaska. Sadašnji pronalazak se prema tome odnosi na jedinjenja prema pronalasku kao medikamente i/ili aktivne sastojke medikamenta u tretmanu i/ili profilaksi navedenih bolesti i na upotrebu jedinjenja prema pronalasku za pripremanje farmaceutskog sredstva za tretman i/ili profilaksu navedenih bolesti i na postupak lečenja navedenih bolesti koji se sastoji od davanja jednog ili više jedinjenja prema ovom pronalasku pacijentu kome je neophodno takvo davanje.

Može se pokazati da jedinjenja prema ovom pronalasku imaju antiproliferativno dejstvo. Jedinjenja prema ovom pronalasku se daju pacijentu koji ima hiperproliferativnu bolest, na primer kako bi se inhibirao rast tumora, da se smanji inflamacija povezana sa limfoproliferativnom bolešću, da se inhibira odbacivanje transplanta ili neurološko oštećenje usled popravke tkiva, itd. Sadašnja jedinjenja su pogodna u profilaktičke i terapeutske svrhe. Kako se to ovde koristi, pojam „tretman“ se upotrebljava da uputi kako na prevenciju bolesti tako i na tretman prethodno postojećih stanja. Prevencija proliferacije/vitalnosti se postiže davanjem jedinjenja prema pronalasku pre razvoja evidentne bolesti, na primer za prevenciju rasta tumora. Alternativno, jedinjenja se koriste za tretman postojeće bolesti stabilizovanjem ili poboljšanjem kliničkih simptoma pacijenta.

Domaćin ili pacijent može da pripada bilo kojoj vrsti sisara, na primer vrstama primata, posebno ljudi; glodara, uključujući miševe, pacove i hrčke; zečeva; konja, krava, pasa, mačaka, itd. Životinjski modeli su od interesa za eksperimentalna istraživanja pošto obezbeđuju model za tretman humane bolesti.

Osetljivost određene ćelije na tretman sa jedinjenjima prema pronalasku može biti utvrđena in vitro testiranjem. Tipično, kultura ćelije se inkubira sa jedinjenjem prema pronalasku pri različitim koncentracijama tokom vremenskog perioda dovoljnog da dopusti aktivnim sredstvima da izazovu smrt ćelija ili da inhibiraju ćelijsku proliferaciju, ćelijsku vitalnost ili migraciju, uobičajeno između oko jednog sata i jedne nedelje. In vitro testiranja mogu biti obavljena korišćenjem kultivisanih ćelija iz uzorka biopsije. Onda se utvrđuje količina preostalih ćelija nakon tretmana. Doza varira u zavisnosti od specifičnog jedinjenja koje se koristi, specifične bolesti, statusa pacijenta itd. Terapeutska doza je tipično dovoljna da značajno smanji neželjenu ćelijsku populaciju u ciljanom tkivu pri čemu se održava sposobnost za život pacijenta. Tretman se generalno nastavlja sve dok ne dođe do značajnog smanjenja, na primer bar oko 50% smanjenja u ćelijskom teretu, i može se nastaviti sve dok se esencijalno ne mogu više detektovati neželjene ćelije u telu.

Postoje mnoge bolesti povezane sa deregulacijom ćelijske proliferacije i ćelijske smrti (apoptoza). Stanja od interesa uključuju, ali nisu ograničena, na sledeće. Jedinjenja prema pronalasku su pogodna za tretman različith stanja gde postoji proliferacija i/ili migracija glatkih ćelija mošića i/ili inflamatornih ćelija u intimni sloj suda, rezultirajući u restriktivnom protoku krvi kroz taj sud, na primer u slučaju neointimnih okluzivnih lezija. Vaskularne bolesti okluzivnog presada od interesa uključuju aterosklerozu, koronarnu vaskularnu bolest nakon presađivanja, stenozu presada vene, perianastomatičnu prostetičku restenoza, restenozu nakon angioplastike ili postavljanja stenta, i slično.

Dodatno tome, jedinjenja prema pronalasku mogu biti upotrebljena da se postignu dodatna ili sinergijska dejstva u određenim postojećim hemotarapijama i radioterapijama kancera i/ili da se obnovi efikasnost određenih postojećih hemoterapija i radioterapija kancera.

Pojam „postupak“ upućuje na načine, sredstva, tehnike i procedure za postizanje datog zadatka uključujući, ali ne i ograničavajući na, one načine, sredstva, tehnike i procedure koje su bilo poznate, ili spremne razvijene iz poznatih načina, sredstava, tehnika i procedura od strane praktičara iz oblasti hemijske, farmakološke, biološke, biohemijske i medicinske nauke.

Pojam „davanje“ kako se ovde koristi upućuje na postupak dovođenja zajedno jedinjenja sadašnjeg pronalaska i ciljane kinaze na takav način da jedinjenje može da utiče na enzimsku aktivnost kinaze bilo direktno; odnosno, međusobnim reagovanjem sa samom kinazom, ili indirektno; odnosno, reagovanjem sa drugim molekulom od koga katalitička aktivnost kinaze zavisi. Kako se to ovde koristi, davanje može biti postignuto bilo in vitro, odnosno u cevčici za testiranje, ili in vivo, odnosno, u ćelijama ili tkivima živog organizma.

Ovde, pojam „tretiranje“ uključuje abrogiranje, suštinski inhibiranje, usporavanje ili preusmeravanje progresije bolesti ili poremećaja, suštinski ublažavajući kliničke simptome bolesti ili poremećaja ili suštinsko sprečavanje pojave kliničkih simptoma bolesti ili poremećaja.

U ovom tekstu, pojam „sprečavanje“ upućuje na postupak za sprečavanje organizma da uopšte stekne poremećaj ili bolest.

Za bilo koje jedinjenje koje se koristi u ovom pronalasku, terapeutski efektivna količina, na koju se ovde takođe upućuje kao na terapeutski efektivnu dozu, može biti procenjena inicijalno iz ogleda ćelijske kulture. Na primer, doza može biti formulisana u životinjskim modelima tako da se postigne cirkulišući raspon koncentracije koji uključuje IC50 ili IC100 kao utvrđene u ćelijskoj kulturi. Takve informacije mogu biti upotrebljene da se preciznije utvrde korisne doze kod ljudi. Inicijalna doziranja mogu takođe biti procenjena iz in vivo podataka. Korišćenjem ovih inicijalnih smernica stručnjak iz ove oblasti nauke može da utvrdi efektivnu dozu kod ljudi.

Štaviše, toksičnost i terapeutska efikasnost jedinjenja koja su ovde opisana mogu biti utvrđeni standardnim farmaceutskim procedurama u ćelijskim kulturama ili eksperimentalnim životinjama, npr., utvrđivanjem LD50 i ED50. Odnos doze između toksičnog i terapeutskog dejstva je terapeutski indeks i on može biti izražen kao odnos između LD50 i ED50. Poželjna su jedinjenja koja prikazuju visoke terapeutske indekse. Podaci dobijeni iz ovih ovih ogleda ćelijskih kultura i studija na životinjama mogu biti korišćeni u formulisanju raspona doze koja nije toksična za upotrebu kod ljudi. Doza takivih jedinjenja poželjno leži u rasponu cirkulišućih koncentracija koje uključuju ED50 sa malo ili bez toksičnosti. Doza može da varira u okviru ovog raspona u zavisnosti od oblika doze koji se upošljava i puta davanja koji se iskorišćava. Egzaktna formulacija, put davanja i doza mogu biti odabrani od strane pojedinačnih lekara imajući u vidu pacijentovo stanje (videti, n.pr., Fingl et al., 1975, U: The Pharmacological Basis of Therapeutics, chapter 1, page 1).

Količina doze i interval davanja mogu biti podešeni individualno da se obezbede nivoi plazme aktivnog jedinjenja koji su dovoljni da se održi terapeutsko dejstvo. Uobičajene doze za pacijente za oralno davanje su u u rasponu od oko 50-2000 mg/kg/dan, uobičajeno od oko 100-1000 mg/kg/dan, poželjno od oko 150-700 mg/kg/dan i najpoželjnije od oko 250-500 mg/kg/dan.

Poželjno, terapeutski efektivni nivoi seruma će biti postignuti davanjem višestrukih doza svaki dan. U slučajevima lokalnog davanja ili selektivnog unosa, efektivna lokalna koncentracija leka ne mora da zavisi od koncentracije plazme. Stručnjak iz ove oblasti nauke će biti u stanju da optimizuje terapeutski efektivne lokalne doze bez nepotrebnog eksperimentisanja.

Poželjne bolesti ili poremećaji za koje jedinjenja koja su ovde opisana mogu biti korisna radi prevencije, tretiranja i/ili proučavanja su ćelijski proliferativni poremećaji, posebno kancer, kao što su, ali ne i ograničeno na, papilom, blastogliom, Kaposi-jev sarkom, melanom, kancer pluća, kancer jajnika, kancer prostate, karcinom skvamozne ćelije, astrocitoma, kancer glave, kancer vrata, kancer kože, kancer jetre, kancer bešike, kancer dojke, kancer pluća, kancer materice, kancer prostate, karcinom testisa, kolorektalni kancer, kancer tiroide, kancer pankreasa, kancer želuca, hepatocelularni karcinom, leukemija, limfom, Hodgkin-sova bolest i Burkittova bolest.

Drugi heterociklični derivati i njihova upotreba kao anti-tumornih sredstava su opisani u WO 2007/129044.

Drugi derivati piridina i pirazina su opisani u upotrebi za tretman kancera u WO 2009/053737 i za tretman drugih bolesti u WO 2004/055005.

Drugi heterociklični derivati su otkriveni kao IKK ε inhibitori u WO 2009/122180.

Pirolopirimidini su opisani kao IKK ε i TBK1 inhibitori u WO 2010/100431.

Pirimidin derivati su opisani kao IKK ε i TBK1 inhibitori u WO 2009/030890.

Suština pronalaska

Pronalazak se odnosi na jedinjenja formule I

u kojoj

X označava CONH2ili CN,

Y označava S,

R označava Ar ili Het,

R<1>označava fenil, furil, tienil, pirolil, imidazolil, pirazolil, oksazolil, izoksazolil, tiazolil, piridil ili pirimidil,

gde je svaki od njih

nesupstituisan ili mono- ili disupstituisan sa A, OR<5>i/ili CN,

Ar označava fenil koji je nesupstituisan ili mono-, di- ili trisupstituisan sa Hal, A, (CH2)nHet<2>, (CH2)nOR<5>, (CH2)nN(R<5>)2, (CH2)nCOOR<5>i/ili (CH2)nCON(R<5>)2,

Het označava furil, tienil, pirolil, imidazolil, pirazolil, oksazolil, izoksazolil, tiazolil, piridil, pirimidinil, triazolil, tetrazolil, tiadiazol,

gde je svaki

nesupstituisan ili mono-, di- ili trisupstituisan sa A, (CH2)pHet<1>, (CH2)pHet<2>, OH, OA, OAr, Hal i/ili (CH2)pCOOR<5>,

Het<1>označava

piridil,

koji je nesupstituisan ili monosupstituisan sa A,

Het<2>označava pirolidinil,

piperidinil, morfolinil ili

piperazinil, gde je svaki nesupstituisan ili monosupstituisan sa OH, COOA', CON(R<5>)2, COA i/ili A,

A' označava neračvasti ili račvasti alkil koji ima 1-6 C atoma, u kojem 1-7 H atoma mogu biti zamenjeni sa F,

A označava neračvasti ili račvasti alkil koji ima 1-8 C atoma, u kome jedna ili dve nesusedne CH i/ili CH2grupe mogu biti zamenjene sa N i/ili O atomima i/ili dodatno 1-7H atoma mogu biti zamenjeni sa F,

R<5>označava H ili neračvasti ili račvasti alkil koji ima 1-6 C atoma, u kome 1-7 H atoma mogu biti zamenjeni sa F,

Hal označava F, Cl, Br ili I,

n označava 0, 1, 2, 3, 4 ili 5,

p označava 0, 1 ili 2,

i njihove farmaceutski korisne soli, tautomeri i stereoizomeri, uključujući njihove smeše u svim odnosima.

Pronalazak se takođe odnosi na optički aktivne oblike (stereoizomere), soli, enantiomere, racemate, diastereomere i hidrate i solvate ovih jedinjenja. Pojam solvati jedinjenja se uzima da znači adukcije inertnih molekula rastvarača na jedinjenja koja se formiraju zahvaljujući njihovoj zajedničkoj privlačnoj sili. Solvati su, na primer, mono- ili dihidrati ili alkoksidi. Naravno, pronalazak se takođe odnosi na solvate ovih soli.

Pojam farmaceutski upotrebljivi derivati se uzima da znači, na primer, soli jedinjenja prema pronalasku i takođe takozvana prolek jedinjenja. Pojam prolek derivati se uzima da znači jedinjenja formule I koja su modifikovana putem sredstava, na primer, alkil ili acil grupa, šećera ili oligopeptida i koja se brzo cepaju u organizmu da formiraju efektivno jedinjenje prema pronalasku.

Oni takođe uključuju biorazgradive polimer derivate jedinjenja prema pronalasku, kako je to opisano, na primer, u Int. J. Pharm.115, 61-67 (1995).

Izraz „efektivna količina“ označava količinu medikamenta ili farmaceutski aktivnog sastojka koja izaziva u tkivu, sistemu, životinji ili čoveku biološki ili medicinski odgovor koji se traži ili želi, na primer, od strane istraživača ili doktora.

Dodatno, izraz „terapeutski efektivna količina“ označava količinu koja, upoređeno sa odgovarajućim subjektom koji nije primio ovu količinu, ima sledeće posledice:

poboljšan tretman, izlečenje, sprečavanje ili eliminaciju bolesti, sindroma, stanja, tegobe, poremećaja ili sporednih efekata ili takođe smanjenje u napretku bolesti, stanja ili poremećaja.

Izraz „terapeutski efektivna količina“ takođe obuhvata količine koje su efektivne za povećanje normalne fiziološke funkcije.

Pronalazak se takođe odnosi na upotrebu smeša jedinjenja formule I prema zahtevu 1, na primer smeša dva diastereomera, na primer u odnosu 1:1, 1:2, 1:3, 1:4, 1:5, 1:10, 1:100 ili 1:1000.

Ovo su posebno poželjne smeše stereoizomernih jedinjenja.

Pronalazak se odnosi na jedinjenja formule I i njihove soli i na postupak pripremanja jedinjenja formule I prema Zahtevima 1-12 i njihovih farmaceutski upotrebljivih soli, tautomera i stereoizomera, naznačena time što

a) jedinjenje formule II

u kojoj X, Y i R<1>imaju značenja naznačena u Zahtevu 1,

reaguje sa jedinjenjem formule III

R-CO-L III

u kojoj R ima značenje naznačeno u Zahtevu 1 a

L označava Cl, Br, I ili slobodnu ili reaktivno funkcionalno modifikovanu OH grupu,

ili

b) što su oslobođena od jednog od njihovih funkcionalnih derivata tretmanom sa solvolizujućim ili hidrogenolizujućim sredstvom,

i/ili se baza ili kiselina formule I konvertuje u jednu od njenih soli.

U gornjem i donjem tekstu, radikali R<1>, R i X imaju značenja naznačena za formulu I, osim ukoliko nije izričito naznačeno drugačije.

A označava alkil, koji je neračvasti (linearan) ili račvasti, i ima 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7 ili 8 C atoma. A poželjno označava metil, osim toga etil, propil, izopropil, butil, izobutil, sekbutil ili terc-butil, osim toga takođe pentil, 1-, 2- ili 3-metilbutil, 1,1-, 1,2 ili 2,2-dimetilpropil, 1-etilpropil, heksil, 1-, 2-, 3- ili 4-metilpentil, 1,1-, 1,2-, 1,3-, 2,2-, 2,3- ili 3,3-dimetilbutil, 1- ili 2-etilbutil, 1-etil-1-metilpropil, 1-etil-2-metilpropil, 1,1,2- ili 1,2,2-trimetilpropil, dalje poželjno, na primer, trifluorometil.

A posebno poželjno označava alkil koji ima 1, 2, 3, 4, 5 ili 6 C atoma, poželjno metil, etil, propil, izopropil, butil, izobutil, sek-butil, terc-butil, pentil, heksil, trifluorometil, pentafluoroetil ili 1,1,1-trifluoroetil.

Jedna ili dve CH i/ili CH2grupe u A mogu takođe biti zamenjene sa N i/ili O atomima. A takođe označava, na primer, 2-metoksietil.

Poželjnije, A označava neračvasti ili račvasti alkil koji ima 1-8 C atoma, u kome jedna ili dve nesusedne CH i/ili CH2grupe mogu biti zamenjene sa N i/ili O atomima i/ili dodatno 1-7 H atoma mogu biti zamenjeni sa F.

A' označava alkil, koji je neračvast (linearan) ili račvast, i ima 1, 2, 3, 4, 5, ili 6 C atoma.

A poželjno označava metil, dalje etil, propil, izopropil, butil, izobutil, sek-butil ili tercbutil, dalje takođe pentil, 1-, 2- ili 3-metilbutil, 1,1-, 1,2- ili 2,2-dimetilpropil, 1-etilpropil, heksil, 1-, 2-, 3- ili 4-metilpentil, 1,1-, 1,2-, 1,3-, 2,2-, 2,3- ili 3,3-dimetilbutil, 1- ili 2-etilbutil, 1-etil-1-metilpropil, 1-etil-2-metilpropil, 1,1,2- ili 1,2,2-trimetilpropil, dalje poželjno, na primer, trifluorometil.

A' poželjno označava alkil koji ima 1, 2, 3 ili 4 C atoma, poželjno metil, etil, propil, izopropil, butil, izobutil, sek-butil, terc-butil ili trifluorometil.

Ar označava, na primer, fenil, o-, m- ili p-tolil, o-, m- ili p-etilfenil, o-, m- ili p-propilfenil, o-, m- ili p-izopropilfenil, o-, m- ili p-terc-butilfenil, o-, m- ili p-trifluorometilfenil, o-, mili p-fluorofenil, o-, m- ili p-bromofenil, o-, m- ili p-hlorofenil, o-, m- ili p-hidroksifenil, o-, m- ili p-metoksifenil, o-, m- ili p-metilsulfonilfenil, o-, m- ili p-nitrofenil, o-, m- ili paminofenil, o-, m- ili p-metilaminofenil, o-, m- ili p-dimetilaminofenil, o-, m- ili paminosulfonilfenil, o-, m- ili p-metilaminosulfonilfenil, o-, m- ili p-aminokarbonilfenil, o-, m- ili p-karboksifenil, o-, m- ili p-metoksikarbonilfenil, o-, m- ili p-etoksikarbonilfenil, o-, m- ili p-acetilfenil, o-, m- ili p-formilfenil, o-, m- ili p-cijanofenil, dalje poželjno 2,3-, 2,4-, 2,5-, 2,6-, 3,4- ili 3,5-difluorofenil, 2,3-, 2,4-, 2,5-, 2,6-, 3,4- ili 3,5-dihlorofenil, 2,3-, 2,4-, 2,5-, 2,6-, 3,4- ili 3,5-dibromofenil, 2,3,4-, 2,3,5-, 2,3,6-, 2,4,6- ili 3,4,5-trihlorofenil, p-jodofenil, 4-fluoro-3-hlorofenil, 2-fluoro-4-bromofenil, 2,5-difluoro-4-bromofenil ili 2,5-dimetil-4-hlorofenil.

R<5>poželjno označava H, alkil koji ima 1, 2, 3 ili 4 C atoma, poželjnije H, metil, etil, propil, izopropil, butil, izobutil, sek-butil, terc-butil ili trifluorometil.

Hal poželjno označava F, Cl ili Br, ali takođe i I, posebno poželjno F ili Cl.

X poželjno označava CONH2.

Kroz ceo pronalazak, svi radikali koji se pojavljuju više od jedanput mogu biti identični ili različiti, odnosno nezavisni su jedan od drugog.

Jedinjenja formule I mogu da imaju jedan ili više hiralnih centara i mogu prema tome da se pojavljuju u različitim stereoizomernim oblicima. Formula I obuhvata sve ove oblike.

U skladu sa tim, pronalazak se odnosi, posebno, na jedinjenja formule I u kojima bar jedan od navedenih radikala ima jedno od poželjnih značenja naznačenih u gornjem tekstu.

Jedinjenja formule I i takođe početni materijali za njihovo pripremanje su, dodatno tome, pripremljeni postupcima poznatim sami po sebi, kako je to opisano u literaturi (na primer standardni radovi, kao što su Houben-Weyl, Methoden der organischen Chemie [Postupci u organskoj hemiji], Georg-Thieme-Verlag, Stuttgart), preciznije pod reakcionim uslovima koji su poznati i odgovarajući za navedene reakcije. Takođe se mogu koristiti varijante poznate same po sebi a koje nisu ovde detaljnije pomenute.

Jedinjenja formule I mogu poželjno da se dobiju reagovanjem jedinjenja formule II sa jedinjenjem formule III.

Jedinjenja formule II i formule III su generalno poznata. Ipak, ukoliko su nova mogu biti pripremljena postupcima poznatim samim po sebi.

U zavisnosti od uslova koji se koriste, vreme trajanja reakcije je između nekoliko minuta i 14 dana, reakciona temperatura je između oko -30°C i 140°C, normalno između 0°C i 110°C, a posebno između oko 60°C i oko 110°C.

Primeri odgovarajućih inertnih rastvarača su ugljovodonici, kao što su heksan, petrolej etar, benzen, toluen ili ksilen; hlorovani ugljovodonici, kao što trihloroetilen, 1,2-dihloroetilen, ugljentetrahlorid, hloroform ili dihlorometan; alkoholi, kao što su metanol, etanol, izopropanol, n-propanol, n-butanol ili terc-butanol; etri, kao što su dietil etar, diizopropil etar, tetrahidrofuran (THF) ili dioksan; glikol etri, kao što su etilen glikol monometil ili monoetil etar, etilen glikol dimetil etar (diglim); ketoni kao što su aceton ili butanon; amidi, kao što su acetamid, dimetilacetamid ili dimetilformamid (DMF); nitrili, kao što je acetonitril; sulfoksidi, kao što je dimetil sulfoksid (DMSO); ugljen disulfid; karboksilne kiseline, kao što su mravlja kiselina ili sirćetna kiselina; nitro jedinjenja, kao što su nitrometan ili nitrobenzen; estri, kao što je etilacetat, ili smeše navedenih rastvarača.

Posebna prednost je data etanolu, toluenu, etoksietanu, acetonitrilu, dihlorometanu, DMF, n-metilpirolidonu i/ili vodi.

U jedinjenjima formule III, L poželjno označava Cl, Br, I ili slobodnu ili reaktivno modifikovanu OH grupu, kao što je, na primer, aktivirani estar, imidazolid ili alkilsulfoniloksi koji ima 1-6 C atoma (poželjno metilsulfoniloksi ili trifluorometilsulfoniloksi) ili arilsulfoniloksi koji ima 6-10 C atoma (poželjno fenil- ili ptolilsulfoniloksi).

Reakcija se generalno obavlja u prisustvu kiselo-vezujućeg sredstva, poželjno organske baze, kao što su DBU, DIPEA, trietilamin, dimetilanilin, piridin ili hinolin.

Dodavanje alkalnog ili alkalno-zemnog metal hidroksida, karbonata ili bikarbonata ili druge soli slabe kiseline alkalni ili alkalno-zemnih metsala, poželjno kalijum, natrijum, kalcijum ili cezijum, može takođe biti pogodno.

U zavisnosti od uslova koji se koriste, vreme reakcije je između nekoliko minuta i 14 dana, reakcione temperature su između oko -30° i 140°, normalno između -10° i 90°, posebno između oko 0° i oko 70°.

Primeri odgovarajućih inertnih rastvarača su ugljovodonici, kao što su heksan, petrolej etar, benzen, toluen ili ksilen; hlorovani ugljovodonici, kao što trihloroetilen, 1,2-dihloroetilen, ugljentetrahlorid, hloroform ili dihlorometan; alkoholi, kao što su metanol, etanol, izopropanol, n-propanol, n-butanol ili terc-butanol; etri, kao što su dietil etar, diizopropil etar, tetrahidrofuran (THF) ili dioksan; glikol etri, kao što su etilen glikol monometil ili monoetil etar, etilen glikol dimetil etar (diglim); ketoni kao što su aceton ili butanon; amidi, kao što su acetamid, dimetilacetamid ili dimetilformamid (DMF); nitrili, kao što je acetonitril; sulfoksidi, kao što je dimetil sulfoksid (DMSO); ugljen disulfid; karboksilne kiseline, kao što su mravlja kiselina ili sirćetna kiselina; nitro jedinjenja, kao što su nitrometan ili nitrobenzen; estri, kao što je etilacetat, ili smeše navedenih rastvarača.

Posebna prednost je data acetonitrilu, dihlorometanu i/ili DMF.

Cepanje etra se obavlja postupcima poznatim stručnjaku iz ove oblasti nauke.

Standardni postupak cepanja etra, na primer metil etra, je korišćenje boron tribromida.

Hidrogenolitički uklonjive grupe, na primer cepanje benzil etra, mogu se ocepiti, na primer, tretmanom sa vodonikom u prisustvu katalizatora (na primer plemeniti metal kao katalizator, kao što je paladijum, povoljno na potpori, kakva je ugljenik). Ovde odgovarajući rastvarači su oni koji su u gornjem tekstu naznačeni, posebno, na primer, alkoholi, kao što su metanol ili etanol, ili amidi, kao što je DMF. Hidrogenoliza se generalno obavlja na temperaturama između oko 0 i 100°C i pritiscima između oko 1 i 200 bara, poželjno na 20-30°C i 1-10 bara.

Estri mogu biti saponifikovani, na primer, korišćenjem sirćetne kiseline ili korišćenjem NaOH ili KOH u vodi, voda/THF ili voda/dioksanu, na temperaturama između 0 i 100°.

Alkilovanja azota se obavljaju pod standardnim uslovima, kako su poznati stručnjaku iz ove oblasti nauke.

Jedinjenja formule I mogu dalje biti dobijena njihovim oslobađanjem od njihovih funkcionalnih derivata solvolizom, posebno hidrolizom, ili putem hidrogenolize.

Poželjni početni materijali za solvolizu ili hidrogenolizu su oni koji sadrže korespondirajuće zaštićene amino i/ili hidroksilne grupe umesto jedne ili više slobodnih amino i/ili hidroksilnih grupa, poželjno one koje nose amino-zaštitnu grupu umesto H atoma vezanog za N atom, na primer one koje su u skladu sa formulom I, ali zadrže NHR' grupu (u kojoj R' označava amino-zaštitnu grupu, na primer BOC ili CBZ) umesto NH2grupe.

Prednost je dalje data početnim materijalima koji nose hidroksilnu-zaštitnu grupu umesto H atoma hidroksilne grupe, na primer one koje su u skladu sa formulom I, ali sadrže R''O-fenil grupu ( u kojoj R'' označava hidroksilnu-zaštitnu grupu) umesto hidroksifenil grupe.

Takođe je moguće za mnoštvo – identičnih ili različitih – zaštićenih amino i/ili hidroksilinih grupa da budu prisutne u molekulu početnog materijala. Ukoliko su prisutne zaštitne grupe različite jedna od druge, one u mnogim slučajevima mogu biti otcepljene selektivno.

Izraz „amino-zaštitna grupa“ je generalno poznat i odnosi se na grupe koje su pogodne za zaštitu (blokiranje) amino grupe od hemijskih reakcija, ali koje se lako uklanjaju nakon što se željena hemijska reakcija obavila na drugom mestu u molekulu. Takve tipične grupe su, posebno, nesupstituisane ili supstituisana acil, aril, aralkoksimetil ili aralkil grupe. Pošto se amino-zaštitne grupe uklone nakon željene reakcije (ili reakcione sekvence), njihov tip i veličina dalje nisu ključni; ipak, poželjne su one koje imaju 1-20, posebno 1-8, C atoma. Pojam „acil grupa“ se ima razumeti u najširem smislu u vezi sa sadašnjim postupkom. Pojam uključuje acil grupe izvedene iz alifatičnih, aralifatičnih, aromatičnih ili heterocikličnih karboksilnih kiselina ili sulfokiselina, i, posebno, alkoksikarbonil, ariloksikarbonil i posebno aralkoksikarbonil grupe. Primeri takvih acil grupa su alkanoil, kao što su acetil, propionil i butiril; aralkanoil, kao što je fenilacetil; aroil, kao što su benzoil i tolil; ariloksialkanoil, kao što je POA; alkoksikarbonil, kao što su metoksikarbonil, etoksikarbonil, 2,2,2-trihloroetoksikarbonil, BOC, 2-jodoetoksikarbonil; aralkoksikarbonil, kao što su CBZ („karbobenzoksi“), 4-metoksibenziloksikarbonil, FMOC; arilsulfonil, kao što su Mtr, Pbf, Pmc. Poželjne amino-zaštitne grupe su BOC i Mtr, dalje CBZ, Fmoc, benzil i acetil.

Izraz „hidroksilna-zaštitna grupa“ je takođe generalno poznat i odnosi se na grupe koje su pogodne za zaštitu hidroksilne grupe od hemijskih reakcija, ali su lako uklonjive nakon što se željena hemijska reakcija obavi na nekom drugom mestu u molekulu. Tipične takve grupe su gore pomenute nesupstituisane ili supstituisane aril, aralkil ili acil grupe, šta više takođe alkil grupe. Priroda i veličina hidroksilnihzaštitnih grupa nisu ključne pošto se ponovo uklanjaju nakon željene hemijske reakcije ili reakcione sekvence; prednost se daje grupama koje imaju 1-20, posebno 1-10, C atoma. Primeri hidroksilnih-zaštitnih grupa su, između ostalog, tercbutoksikarbonil, benzil, p-nitrobenzoil, p-toluensulfonil, terc-butil i acetil, pri čemu su posebno poželjne benzil i terc-butil. COOH grupe u asparaginskoj kiselini i glutaminskoj kiselini su poželjno zaštićene u obliku njihovih terc-butil estara (na primer Asp(Obut)).

Jedinjenja formule I se oslobađaju od svojih funkcionalnih derivata – u zavisnosti od zaštitne grupe koja se koristi – na primer upotrebom jakih kiselina, povoljno upotrebom TFA ili perhlorne kiseline, ali takođe i korišćenjem drugih jakih neorganskih kiselina, kao što su hlorovodonična kiselina ili sumporna kiselina, jakih organskih karboksilnih kiselina, kao što su trihlorosirćetna kiselina, ili sulfokiseline, kao što su benzen- ili p-toluensulfokiselina. Prisustvo dodatnog inertnog rastvarača je moguće, ali nije uvek neophodno. Odgovarajući inertnih rastvarači su poželjno organski, na primer karboksilne kiseline, kao što sićetna kiselina, etri, kao što su tetrahidrofuran ili dioksan, amidi, kao što je DMF, halogenovani ugljovodonici, kao što je dihlorometan, štaviše takođe alkoholi, kao što su metanol, etanol ili izopropanol, i voda. Smeše gore pomenutih rastvarača su štaviše podobne. TFA se poželjno koristi sa viškom bez dodavanja daljeg rastvarača, a perhlorna kiselina se poželjno koristi u obliku smeše sirćetne kiseline i 70% perhlorne kiseine u odnosu 9:1. Povoljne reakcione temperature za cepanje su između oko 0 i 50°, poželjno između 15 i 30° (sobna temperatura).

BOC, Obut, Pbf, Pmc i Mtr grupe mogu se, na primer, poželjno cepati korišćenjem TFA u dihlorometanu ili upotrebom otprilike 3 do 5 N HCl u dioksanu na 15-30°, a FMOC grupa se može cepati upotrebom otrpilike 5 do 50% rastvora dimetilamina, dietilamina ili piperidina u DMF na 15-30°.

Hidrogenolitički uklonjive zaštitne grupe (na primer CBZ ili benzil) se mogu cepati, na primer, tretmanom sa vodonikom u prisustvu katalizatora (na primer plemeniti-metal kao katalizator, kao što je paladijum, povoljno uz potporu kao što je ugljenik). Ovde su odgovarajući rastvarači oni koji su u gornjem tekstu naznačeni, posebno, na primer, alkoholi, kao što su metanol ili etanol, ili amidi, kao što je DMF. Hidrogenoliza se generalno obavlja na temperaturama između oko 0 i 100° a pritisci su između oko 1 i 200 bara, poželjno na 20-30° i pri 1-10 bara. Hidrogenoliza CBZ grupe dobro uspeva, na primer, na 5 do 10% Pd/C u metanolu ili upotrebom amonijum formata (umesto vodonika) na Pd/C u metanol/DMF na 20-30°.

Farmaceutske soli i drugi oblici

Navedena jedinjenja prema pronalasku mogu se upotrebiti u njihovom konačnom neslanom obliku. Sa druge strane, sadašnji pronalazak takođe obuhvata korišćenje ovih jedinjenja u obliku njihovih farmaceutski prihvatljivih soli, koje mogu biti izvedene iz različitih organskih i neorganskih kiselina i baza prema procedurama poznatim u nauci. Farmaceutski prihvatljivi oblici soli jedinjenja formule I se u najvećem delu pripremaju konvencionalnim postupcima. Ukoliko jedinjenje formule I sadrži karboksilnu grupu, jedna od njegovih odgovarajućih soli može biti formirana reagovanjem jedinjenja sa odgovarajućom bazom da se dobije korespondirajuća bazna-adiciona so. Takve baze su, na primer, hidroksidi alkalnih metala, uključujući kalijumhidroksid, natrijumhidroksid i litijumhidroksid; hidroksidi alkalno zemnih metala, kao što su barijumhidroksid i kalcijumhidroksid; alkoksidi alkalnih metala, na primer kalijumetoksid i natrijumpropoksid; i različite organske baze, kao što su piperidin, dietanolamin i N-metilglutamin. Na isti način su uključene aluminijum soli jedinjenja formule I. U slučaju određenih jedinjenja formule I, kisele-adicione soli mogu biti formirane tretiranjem ovih jedinjenja sa farmaceutski prihvatljivim organskim i neorganskim kiselinama, na primer, halogenidima, kao što je hlorvodonik, bromvodonik ili jodvodonik, drugim mineralnim kiselinama i njihovim odgovarajućim solima, kao što su sulfat, nitrat ili fosfat i slično, i alkil- i monoarilsulfonatima, kao što su etansulfonat, toluensulfonat i benzensulfonat, i drugim organskim kiselinama i njihovim odgovarajućim solima, kao što su acetat, trifluoroacetat, tartrat, maleat, sukcinat, citrat, benzoat, salicilat, askorbat i slično. U skladu sa tim, farmaceutski prihvatljive kisele-adicione soli jedinjenja formule I uključuju sledeće: acetat, adipat, alginat, arginat, aspartat, benzoat, benzensulfonat (bezilat), bisulfat, bisulfit, bromid, butirat, kamforat, kamforsulfonat, kaprilat, hlorid, hlorobenzoat, citrat, ciklopentanpropionat, diglukonat, dihidrogenfosfat, dinitrobenzoat, dodecilsulfat, etansulfonat, fumarat, galakterat (iz sluzne kiseline), galakturonat, glukoheptanoat, glukonat, glutamat, glicerofosfat, hemisukcinat, hemisulfat, heptanoat, heksanoat, hipurat, hlorhidrat, bromhidrat, jodhidrat, 2-hidroksietansulfonat, jodid, izetionat, izobutirat, laktat, laktobionat, malat, maleat, malonat, mandelat, metafosfat, metansulfonat, metilbenzoat, monohidrogenfosfat, 2-naftalensulfonat, nikotinat, nitrat, oksalat, oleat, palmoat, pektinat, persulfat, fenilacetat, 3-fenilpropionat, fosfat, fosfonat, ftalat, ali ovo ne predstavlja ograničenje.

Dalje, bazne soli jedinjenja prema pronalasku uključuju aluminijum, amonijum, kalcijum, bakar, gvožđe(III), gvožđe(II), litijum, magnezijum, mangan(III), mangan(II), kalijum, natrijum i cink soli, ali ovim se nema namera da se nametne ograničenje. Od gore pomenutih soli, prednost se daje amonijumu; od soli alkalnih metala natrijumu i kalijumu, a od soli alkalno zemnih metala kalcijumu i magnezijumu. Soli jedinjenja formule I koje su izvedene iz farmaceutski prihvatljivih organskih ne-toksičnih baza uključuju soli primarnih, sekundarnih i tercijarnih amina, supstituisanih amina, takođe uključujući prirodno nastale supstituisane amine, cikličnih amina i baznih jon izmenjivačkih smola, na primer, arginin, betain, kafein, hloroprokain, holin, N,N'-dibenziletilendiamin (benzatin), dicikloheksilamin, dietanolamin, dietilamin, 2-dietilaminoetanol, 2-dimetilaminoetanol, etanolamin, etilendiamin, N-etilmorfolin, N-etilpiperidin, glukamin, glukozamin, histidin, hidrabamin, izopropilamin, lidokain, lizin, meglumin, N-metil-D-glukamin, morfolin, piperazin, piperidin, poliamin smole, prokain, purini, teobromin, trietanolamin, trietilamin, trimetilamin, tripropilamin i tris(hidroksimetil)metilamin (trometamin), ali ovim se nema namera ograničavanja.

Jedinjenja sadašnjeg pronalaska koja sadrže bazne grupe koje sadrže azot mogu biti kvaternizovane upotrebom agensa kao što su (C1-C4)alkil halidi, na primer metil, etil, izopropil i terc-butil hlorid, bromid i jodid; di(C1-C4)alkil sulfati, na primer dimetil, dietil i diamil sulfat; (C10-C18)alkil halidi, na primer decil, dodecil, lauril, miristil i stearil hlorid, bromid i jodid; i aril(C1-C4)alkil halidi, na primer benzil hlorid i fenetil bromid. Oba i vodeno- i u ulju-rastvorljiva jedinjenja prema ovom pronalasku mogu biti pripremljena upotrebom takvih soli.

Gore pomenute farmaceutske soli koje su poželjne uključuju acetat, trifluoroacetat, bezilat, citrat, fumarat, glukonat, hemisukcinat, hipurat, hlorhidrat, bromhidrat, isetionat, mandelat, meglumin, nitrat, oleat, fosfonat, pivalat, natrijum fosfat, stearat, sulfat, sulfosalicilat, tartrat, tiomalat, tozilat i trometamin, ali ovim se nema namera ograničavanja.

Kisele-adicione soli baznih jedinjenja formule I se pripremaju dovođenjem oblika slobodne baze u kontakt sa dovoljnom količinom željene kiseline, čime se izaziva formiranje soli na konvencionalan način. Slobodna baza može biti regenerisana dovođenjem oblika soli u kontakt sa bazom i izolovanjem slobodne baze na konvencionalan način. Oblici slobodne baze se razlikuju u određenom pogledu od odgovarajućih oblika njihovih soli imajući u vidu određenje fizičke osobine, kao što je rastvorljivost u polarnim rastvaračima; ipak, u svrhu ovog pronalaska soli korespondiraju sa njihovim odgovarajućim oblicima slobodne baze.

Kao što je pomenuto, farmaceutski prihvatljive bazne-adicione soli jedinjenja formule I se formiraju sa metalima ili aminima, kao što su alkalni metali i alkalno zemni metali ili organski amini. Poželjni metali su natrijum, kalijum, magnezijum i kalcijum. Ppoželjni organski amini su N,N'-dibenziletilendiamin, hloroprokain, holin, dietanolamin, etilendiamin, N-metil-D-glukamin i prokain.

Bazne-adicione soli kiselih jedinjenja prema pronalasku se pripremaju dovođenjem oblika slobodnog oblika kiseline u kontakt sa odgovarajućom količinom željene baze, čime se izaziva formiranje soli na konvencionalan način. Slobodna kiselina može biti regenerisana dovođenjem oblika soli u kontakt sa kiselinom i izolovanjem slobodne kiseline na konvencionalan način. Oblici slobodne kiseline se razlikuju u određenom pogledu sa njihovim odgovarajućim oblicima soli kada se tiče određenih fizičkih osobina, kao što su rastvorljivost u polarnim rastvaračima; ipak u svrhu ovog pronalaska soli inače korespondiraju sa njihovim odgovarajućim oblicima slobodne kiseline.

Ukoliko jedinjenje prema pronalasku sadrži više od jedne grupe koja je sposobna da formira farmaceutski prihvatljivu so ovog tipa, pronalazak takođe obuhvata višestruke soli. Tipični višestruki oblici soli uključuju, na primer, bitartrat, diacetat, difumarat, dimeglumin, difosfat, dinatrijum i trihlorhidrat, ali ovim se nema namera da se postavi ograničenje.

U pogledu gore navedenog, može se videti da se je izraz „farmaceutski prihvatljiva so“ sa ovim u vezi ovde uzet da znači aktivni sastojak koji sadrži jedinjenje formule I u obliku jedne od njegovih soli, posebno ukoliko ovaj oblik soli pruža poboljšanje farmakokinetičkih osobina aktivnog sastojka upoređeno sa slobodnim oblikom aktivnog sastojka ili bilo kojim drugim oblikom soli aktivnog sastojka koji je ranije korišćen. Farmaceutski prihvatljiv oblik soli aktivnog sastojka može takođe da obezbedi po prvi put aktivni sastojak sa željenom farmakokinetičkom osobinom koju prethodno nije imao i čak može da ima pozitivan uticaj na farmakodinamiku aktivnog sastojka u pogledu njegove terapeutske efikasnosti u telu.

Izotopi

Ima se osim toga namera da jedinjenje formule I uključi njegov izotopom-označen oblik. Izotopom-označen oblik jedinjenja formule I je identičan sa ovim jedinjenjem osim u činjenici da su jedan ili više atoma jedinjenja zamenjeni sa atomom ili atomima koji imaju atomsku masu ili maseni broj koji se razlikuje od atomske mase ili masenog broja atoma koji se uobičajeno prirodno pojavljuje. Primeri izotopa koji su već komercijalno dostupni i koji mogu biti inkorporisani u jedinjenje formule I putem dobro poznatih postupaka uključuju izotope vodonika, ugljenika, azota, kiseonika, fosfora, fluora i hlora, na primer<2>H,<3>H,<13>C,<14>C,<15>N,<18>O,<17>O,<31>P,<32>P,<35>S,<18>F i<36>Cl, svaki posebno. Za jedinjenje formule I, njegov prolek, ili farmaceuski prihvatljivu so i jednog i drugog koji sadrže jedan ili više gore pomenutih izotopa i/ili drugih izotopa drugih atoma se ima namera da budu deo sadašnjeg pronalaska. Izotopomoznačeno jedinjenje formule I može biti upotrebljeno na brojne korisne načine. Na primer, izotopom-označeno jedinjenje formule I u kojem je, na primer, radioizotop, kao što su<3>H ili<14>C inkorporisan, je pogodno za medikament i/ili oglede distribucije u supstrat tkivu. Ovi radioizotopi, odnosno tritijum (<3>H) i ugljenik-14 (<14>C), su posebno poželjni zato što se jednostavno pripremaju i odlično se mogu detektovati. Inkorporacija težih izotopa, na primer deuterijuma (<2>H), u jedinjenje formule I ima terapeutske koristi zahvaljujući većoj metabolitičkoj stabilnosti ovog izotopomoznačenog jedinjenja. Viša metabolitička stabilnost se direktno prevodi u povećani in vivo polu-život ili niže doze, što u najvećem broju okolnosti predstavlja poželjnu realizaciju sadašnjeg pronalaska. Izotopom-označeno jedinjenje formule I može uobičajeno biti propremljeno obavljanjem postupaka otkrivenih u šemama sinteze i opisu koji se na njih odnosi, u delu sa primerima i u delu za pripremanje u ovom tekstu, tako što zamenjuje ne-izotopom-označen reaktant sa već dostupnim izotopom-označenim reaktantom.

Deuterijum (<2>H) može takođe biti inkorporisan u jedinjenje formule I u svrhu da se manipuliše oksidativnim metabolizmom jedinjenja putem efekta primarnog kinetičkog izotopa. Efekat primarnog kinetičkog izotopa je promena brzine hemijske reakcije koja rezultira iz izmene izotopnog jezgra, što povratno izazvano promenom osnovnog stanja energija neophodnih za formiranje kovalentne veze nakon izotopne izmene.

Izmena težih izotopa uobičajeno rezultira u smanjenju osnovnog stanja energije hemijske veze i tako izaziva smanjenje u brzini raskida veze ograničenjem brzine. Ukoliko dođe do raskida veze u ili u blizini tačke opterećenja u regionu duž koordinate multi-produktivne reakcije, odnosi distribucije proizvoda mogu biti značajno izmenjeni. Radi objašnjenja: ukoliko je deuterijum vezan za atom ugljenika na neizmenjivačkoj poziciji, razlike u brzini kM/kD= 2-7 su tipične. Ukoliko se ova razlika u brzini uspešno primeni na jedinjenje formule I koje je osetljivo na oksidaciju, profil ovog jedinjenja in vivo može biti drastično modifikovan i rezultirati u poboljšanim farmakokinteičkim osobinama.

Kada otkriva i razvija terapeutska sredstva, stručnjak iz ove oblasti nauke pokušava da optimizuje farmakokinetičke parametre dok istovremeno zadržava poželjne in vitro osobine. Razumno je pretpostaviti da su mnoga jedinjenja sa slabim farmakokinetičkim profilima osetljiva na oksidativni metabolizam. In vitro mikrozomski ogledi na jetri koji su trenutno dostupni daju vredne informacije o toku oksidativnog metabolizma ovog tipa, što zauzvrat dopušta racionalni dizajn deuterizovanih jedinjenja formule I sa poboljšanom stabilnošću kroz otpornost na takav oksidativni metabolizam. Prema tome, dobijena su značajna poboljšanja farmakokinetičkih profila jedinjenja formule I, i mogu biti izražena kvantitativno u pogledu povećanja in vivo polu-života (t/2), koncentracije sa maksimalnim terepeutskim dejstvom (Cmax), površine pod krivom odgovora na dozu (AUC), i F; i u pogledu smanjenog uklanjanja, doze i troškova materijala.

U onom što sledi se ima namera da se ilustruje gore navedeno: jedinjenje formule I koje ima višestruke potencijalne položaje napada za oksidativni metabolizam, na primer benzilovane atome vodonika i atome vodonika vezane za atom azota, se priprema kao serija analoga u kojima su različite kombinacije atoma vodonika zamenjene atomima deuterijuma, tako da neki, najveći broj ili svi ovi atomi vodonika budu zamenjeni atomima deuterijuma. Određivanja polu-života omogućavaju povoljnu i preciznu determinaciju u kojoj meri je poboljšanje u otpornosti na oksidativni metabolizam ostvareno. Na ovaj način, utvrđeno je da polu-život matičnog jedinjenja može biti produžen do 100% kao rezultat izmene deuterijum-vodonik ovog tipa.

Izmena deuterijum-vodonik u jedinjenju formule I prema može takođe biti upotrebljeno da se postigne povoljna modifikacija spektra metabolita početnog jedinjenja da bi se umanjili ili eliminisali neželjeni toksični metaboliti. Na primer, ukoliko toksični metabolit proističe kroz oksidativno ugljenik-vodonik (C-H) cepanje veze, može se razumno pretpostaviti da će deuterizovani analog u velikoj meri umanjiti ili eliminisati proizvodnju neželjenog metabolita, čak i ukoliko određena oksidacija nije brzinom-utvrđeni korak. Dalje informacije o stanju tehnike u pogledu deuterijum-vodonik izmene mogu biti pronađene, na primer kod Hanzlik et al., J. Org. Chem. 55, 3992-3997, 1990, Reider et al., J. Org. Chem. 52, 3326-3334, 1987, Foster, Adv. Drug Res.14, 1-40, 1985, Gillette et al, Biochemistry 33(10) 2927-2937, 1994, i Jarman et al. Carcinogenesis 16(4), 683-688, 1993.

Pronalazak se dalje odnosi na medikamente koji se sastoje od bar jednog jedinjenja formule 1 1 i/ili njihovih farmaceutski prihvatljivih soli, tautomera i stereoizomera, uključujući njihove smeše u svim odnosima, i opciono vezivnih sredstava i/ili adjuvanata.

Farmaceutske formulacije mogu biti date u obliku jedinica doze koje sadrže prethodno utvrđenu količinu aktivnog sastojka po jedinici doze. Takva jedinica može da sadrže, na primer, 0,5 mg do 1 g, poželjno 1 mg od 700 mg, posebno poželjno 5 mg do 100 mg jedinjenja prema pronalasku, u zavisnosti od stanja koje se tretira, postupka davanja i starosti, težine i stanja pacijenta, ili farmaceutske formulacije mogu biti date u obliku jedinica doze koje sadrže prethodno utvrđenu količinu aktivnog sastojka po jedinici doze. Poželjne formulacije jedinice doze su one koje sadrže dnevnu dozu ili delimičnu-dozu, kako je u gornjem tekstu naznačeno, ili njihovu korespondirajuću frakciju aktivnog sastojka.

Štaviše, farmaceutske formulacije ovog tipa mogu biti pripremljene upotrebom postupka koji je generalno poznat u farmaceutskoj nauci.

Farmaceutske formulacije mogu biti adaptirane za davanje putem bilo kog željenog pogodnog postupka, na primer putem oralnog (uključujući bukalni ili podjezični), rektalnog, nazalnog, mesnog (uključujući bukalni, podjezični ili transdermalni), vaginalnog ili parenteralnog (uključujući potkožni, intramuskularni, intravenozni ili intradermalni) postupka. Takve formulacije mogu biti pripremljene upotrebom postupaka poznatih u farmaceutskoj nauci putem, na primer, kombinovanja aktivnog sastojka sa vezivnim sredstvom(ima) ili adjuvantom(ima).

Farmaceutske formulacije adaptirane za oralno davanje mogu biti date kao odvojene jedinice, kao što su, na primer, kapsule ili tablete; praškovi ili granule; rastvori ili suspenzije u vodenim ili ne-vodenim tečnostima; jestive pene ili penasta hrana; ili ulje-u-vodi tečne emulzije ili voda-u-ulju tečne emulzije.

Tako, na primer, u slučaju oralnog davanja u obliku tablete ili kapsule, komponenta aktivnog sastojka može biti kombinovana sa oralnim, netoksičnim i farmaceutski prihvatljivim inertnim vezivnim sredstvom, kao što su, na primer, etanol, glicerin, voda i slično. Praškovi se pripremaju usitnjavanjem jedinjenja do odgovarajuće fine veličine i njegovim mešanjem sa farmaceutskim vezivnim sredstvom usitnjenim na sličan način, kao što su, na primer, jestivi ugljeni hidrat, kao što su, na primer, skrob ili manit. Aroma, prezervativ, sredstvo za dispergovanje i boja mogu na isti način biti prisutni.

Kapsule se proizvode pripremanjem praška smeše kako je u gornjem tekstu opisano i njegovim punjenjem u oblikovane želatinske omotače. Sredstva za poboljšanje protoka i lubrikanti, kao što su, na primer, krajnje dispergovana silicijumova kiselina, talk, magnezijum stearat, kalicijum stearat ili polietilen glikol u čvrstom obliku, mogu biti dodati smeši praška pre operacije punjenja. Sredstvo za dezintegraciju ili rastvaranje, kao što su, na primer, agar-agar, kalcijumkarbonat ili natrijumkarbonat, mogu na isti način biti dodati da bi se poboljšala dostupnost medikamenta nakon što se kapsula uzme.

Dodatno tome, ukoliko se želi ili je neophodno, odgovarajuća vezivna sredstva, lubrikanti ili sredstva za dezintegraciju kao i boje mogu na isti način biti inkorporisani u smešu. Odgovarajuća vezivna sredstva uključuju skrob, želatin, prirodne šećere, kao što su, na primer, glukoza ili beta glukoza, sredstva za zaslađivanje spravljena od kukuruznog skroba, prirodna i sintetička guma, kao što su, na primer, akacija, tragakant ili natrijum alginat, karboksimetilceluloza, polietilen glikol, voskovi i slično. Lubrikanti koji se koriste u ovim oblicima doze uključuju natrijum oleat, natrijum stearat, magnezijum stearat, natrijum benzoat, natrijum acetat, natrijum hlorid i slično. Sredstva za dezintegraciju uključuju, bez ograničenja, skrob, metilcelulozu, agar, bentonit, ksantan gumu i slično. Tablete su formulisane putem, na primer, pripremanje smeše praška, granulacije i suvog presovanje smeše, dodavanjem lubrikanta i sredstva za dezintegraciju i presovanjem celokupne smeše da se dobiju tablete. Smeša praška se priprema mešanjem jedinjenja usitnjenog na odgovarajući način sa rastvaračem ili bazom, kako je to u gornjem tekstu opisano, i opciono sa vezivnim sredstvom kao što su, na primer, cerboksimetilceluloza, alginat, želatin ili polivinilpirolidon, sredstvom za sprečavanje rastvaranja, kao što je to, na primer, parafin, akceleratorom apsorbcije, kao što je to, na primer, kvaternarna so, i/ili absorbantom kao što su to, na primer, bentonit, kaolin ili dikalcijum fosfat. Smeša praška može biti granulirana njenim vlaženjem sa vezivnim sredstvom kao što su to, na primer, sirup, pasta skroba, gumarabika bagrema ili rastvori celuloze ili polimer materijali i njihovim presovanjem kroz sito. Kao alternativna granulacije, smeša praška može biti provedena kroz mašinu za pravljenje tableta, dajući grumenje neuniformnog oblika, koji se razbijaju da se formiraju granule. Granule mogu biti podmazane dodavanjem stearinske kiseline, stearat soli, talka ili mineralnog ulja da bi se sprečilo slepljivanje tablete sa kalup modlama. Podmazana smeša se onda presuje da se dobiju tablete. Jedinjenja prema pronalasku mogu takođe biti kombinovana sa inertnim vezivnim sredstvom slobodnog protoka i onda presovana direktno da se dobiju tablete bez obavljanja granulacije ili koraka suvog presovanja. Prozirni ili neprozirni zaštitni sloj koji sadrže sloj šelaka za zaptivanje, sloj šećera ili polimer materijal i sloj lepka ili voska mogu biti prisutni. Boje mogu biti dodate ovim oblogama da bi se bilo u mogućnosti da se napravi razlika između različitih jedinica doze.

Oralne tečnosti kao što su, na primer, rastvor, sirupi i eliksiri, mogu biti pripremljene u obliku jedinica doze tako da data količina sadrži prethodno specifikovanu količinu jedinjenja. Sirupi mogu biti pripremljeni rastvaranjem jedinjenja u vodenom rastvoru sa odgovarajućom aromom, dok se eliksiri pripremaju upotrebom netoksičnog alkoholnog nosača. Suspenzije mogu biti formulisane dispergovanjem jedinjenja u netoksičnom nosaču.

Sredstva za poboljšanje rastvaranje i emulgatori kao što su, na primer, etoksilovani izostearil alkoholi i polioksietilen sorbit etri, prezervativi, aditivi arome, na primer, pepermint ulje ili prirodni zaslađivači ili saharin, ili druga veštačka sredstva za zaslađivanje i slično mogu se na isti način dodati.

Formulacije jedinica doze za oralno davanje mogu, ukoliko se to želi, biti obuhvaćene u mikrokapsule. Formulacija takođe može biti pripremljena na takav način da je oslobađanje prošireno ili zadržano kao što je to, na primer, putem oblaganja ili ugrađivanja određenog materijala u polimere, vosak i slično.

Jedinjenja formule I i njihove farmaceutski upotrebljive soli, tautomeri i stereoizomeri mogu takođe biti dati u obliku sistema za isporuku lipozoma kao što su to, na primer, mali unilamelasti mehurići, veliki unilamelasti mehurići i multilamelasti mehurići. Lipozomi mogu biti formirani iz različitih fosfolipida kao što su, na primer, holesterol, stearilamin ili fosfatidilholini.

Jedinjenja formule I i njihove farmaceutski upotrebljive soli, tautomeri i stereoizomeri mogu takođe biti isporučeni upotrebom monoklonalnih antitela kao individualnih nosača za koje su molekuli jedinjenja spareni. Jedinjenja takođe mogu biti sparena sa rastvorljivim polimerima kao ciljanim nosačima medikamenta. Takvi polimeri mogu da obuhvataju polivinilpirolidon, piran kopolimer, polihidroksipropilmetakrilamidofenol, polihidroksietilaspartamidofenil ili polietilen oksid polilizin, supstituisane palmitoil radikalima. Jedinjenja mogu dalje biti sparena za klasu biorazgradljivih polimera koji su pogodni za postizanje kontrolisanog oslobađanja medikamenta, na primer, polimlečna kiselina, poli-ipsilon-kaprolakton, polihidroksibuterna kiselina, poliortoestri, poliacetali, polidihidroksipirani, policijanoakrilati i unakrsno povezani ili amfipatični blok kopolimeri hidrogelova.

Farmaceutske formulacije adaptirane za transdermalno davanje mogu biti date kao nezavisni flasteri za produženi, bliski kontakt sa epidermom primaoca. Tako, na primer, aktivni sastojak može biti isporučen sa flastera jontoforezom, kako je to generalno opisano u opštim podacima u Pharmaceutical Research, 3(6), 318 (1986).

Farmaceutska jedinjenja adaptirana za mesno davanje mogu biti formulisana kao masti, kreme, suspenzije, losioni, puderi, rastvori, paste, gelovi, sprejovi, aerosoli ili ulja.

Za tretman oka ili drugog eksternog tkiva, na primer usta i kože, formulacije se poželjno apliciraju kao mesna mast ili krema. U slučaju formulacije kojom se dobija mast, aktivni sastojak može biti upošljen bilo sa parafinskom ili vodeno-mešljivom osnovom kreme. Alternativno, aktivni sastojak može biti formulisan da se dobije krema sa ulje-u-vodi osnovom ili voda-u-ulju osnovom.

Farmaceutske formulacije adaptirane za mesnu primenu na oku uključuju kapi za oči, u kojima je aktivni sastojak rastvoren ili suspendovan u odgovarajućem nosaču, posebno u vodenom rastvaraču.

Farmaceutske formulacije adaptirane za mesnu primenu u ustima obuhvataju pastile u obliku romba, pastile i sredstva za pranje usta.

Farmaceutske formulacije adaptirane za rektalno davanje mogu biti date u obliku supozitorija ili klistira.

Farmaceutske formulacije adaptirane za nazalno davanje u kojima je supstanca nosača čvrsta sadrže sirov prašak koji ima veličinu čestice, na primer, u opsegu 20-500 mikrona, što se daje ušmrkavanjem, odnosno brzom inhalacijom kroz nazalne puteve iz kontejnera koji sadrži prašak koji se drži blizu nosu. Odgovarajuće formulacije za davanje kao nazalni sprej ili kapi za nos sa tečnošću kao supstancom nosačem obuhvataju rastvore aktivnog sastojka u vodi ili ulju.

Farmaceutske formulacije adaptirane za davanje inhalacijom obuhvataju fino isitnjeni prah, koji može biti generisan različitim tipovima dispenzera pod pritiskom sa aerosolima, raspršivačima ili sredstvima za uduvavanje.

Farmaceutske formulacije adaptirane za vaginalno davanje mogu biti date kao vagitorije, tamponi, kreme, gelovi, paste, pene ili sprej formulacije.

Farmaceutske formulacije adaptirane za parenteralno davanje uključuju vodene i nevodene sterilne rastvore za ubrizgavanje koji sadrže antioksidante, pufere, bakteriostatike i rastvorljiva sredstva, putem kojih se formulacija čini izotoničnom sa krvlju primaoca koji se ima tretirati; i vodene i ne-vodene sterilne suspenzije, koje mogu sadržati medijum suspenzije i sredstva za zgušnjavanje. Formulacije mogu biti date u kontejneru sa pojedinačnom dozom ili sa multidozom, na primer zapečaćene ampule i bočice, a čuvaju se u zamrznutom-osušenom (liofilisanom) stanju, tako da je neophodno samo dodavanje sterilnog tečnog nosača, na primer vode u svrhe ubrizgavanja neposredno pre nego što je upotreba neophodna. Rastvori za ubrizgavanje i suspenzije pripremljeni u skladu sa receptom mogu biti pripremljeni iz sterlnih praškova, granula i tableta.

Podrazumeva se i bez da je pomenuto da, dodatno gore posebno pomenutim konstituentima, formulacije mogu takođe sadržati ostala sredstva uobičajena u nauci u pogledu određenog tipa formulacije; tako, na primer, formulacije koje su pogodne za oralno davanje mogu da sadrže arome.

Terapetuski efektivna količina jedinjenja formule I zavisi od brojnih faktora, uključujući, na primer, starost i težinu životinje, precizno stanje koje zahteva tretman i ozbiljnost istog, prirodu formulacije i način davanja, i konačno ga utvrđuje doktor ili veterinar koji tretira. Ipak, efektivna količina jedinjenja prema pronalasku za tretman neoplastičnog rasta, na primer karcinoma debelog creva ili dojke, je generalno u rasponu od 0,1 do 100 mg/kg telesne težine primaoca (sisar) dnevno i posebno tipično je u rasponu od 1 do 10 mg/kg telesne težine na dnevno. Tako, je stvarna dnevna količina za odraslog sisara koji teži 70 kg uobičajeno između 70 i 700 mg, pri čemu se ova količina može dati kao jedna dnevna doza ili kako je uobičajeno u seriji delimičnih doza (kao što je, na primer, dva, tri, četiri, pet ili šest puta) dnevno, tako da je ukupna dnevna doza ista. Efektivna količina njihove soli ili solvata ili fiziološki funkcionalnog derivata može biti utvrđena kao frakcija efektivne količine jedinjenja prema pronalasku per se. Može se pretpostaviti da su slične doze pogodne za tretman drugih gore pomenutih stanja.

Ovaj pronalazak se dalje odnosi na medikamente koji sadrže bar jedno jedinjenje formule I i/ili njegove farmaceutski upotrebljive soli, tautomere ili stereoizomere, uključujući njihove smeše u svim odnosima, i bar jedan dalji medikamant aktivni sastojak.

Pronalazak se takođe odnosi na set (pribor) koji se sastoji od odvojenih pakovanja (a) efektivne količine jedinjenja formule I i/ili njegove farmaceutski upotrebljive soli, tautomere ili stereoizomere, uključujući njihove smeše u svim odnosima, i

(b) efektivne količine daljeg medikamenta aktivnog sastojka.

Set sadrže odgovarajuće kontejnere, kao što su to kutije, pojedinačne bočice, kese ili ampule. Set može, na primer, da sadrže odvojene ampule, od kojih svaka sadrži efektivnu količinu jedinjanja formule I i/ili njegove farmaceutski upotrebljive soli, tautomere ili stereoizomere, uključujući njihove smeše u svim odnosima, i efektivnu količinu daljeg medikamenta aktivnog sastojka u rastvorenom ili liofilisanom obliku.

UPOTREBA

Ovaj pronalazak se odnosi na jedinjenje formule I za upotrebu u tretmanu kancera, septičkog šoka, primarnog glaukoma otvorenog ugla (POAG), hiperplazije, reumatoidnog artritisa, psorijaze, ateroskleroze, retinopatije, osteoartritisa, endometrioze, hronične inflamacije i/ili neurodegenerativne bolesti kao što je Alchajmerova bolest.

Ovaj pronalazak se odnosi na upotrebu jedinjenja formule I za pripremanje medikamenata za tretman kancera, septičkog šoka, primarnog glaukoma otvorenog ugla (POAG), hiperplazije, reumatoidnog artritisa, psorijaze, ateroskleroze, retinopatije, osteoartritisa, endometrioze, hronične inflamacije i/ili neurodegenerativne bolesti kao što je Alchajmerova bolest.

Ovaj pronalazak se odnosi na postupak tretiranja sisara koji ima bolest odabranu od kancera, septičkog šoka, primarnog glaukoma otvorenog ugla (POAG), hiperplazije, reumatoidnog artritisa, psorijaze, ateroskleroze, retinopatije, osteoartritisa, endometrioze, hronične inflamacije i/ili neurodegenerativne bolesti kao što je Alchajmerova bolest, pri čemu se ovaj postupak sastoji od davanja sisaru terapeutski efektivne količine jedinjenja formule I.

Sadašnja jedinjenja su pogodna kao farmaceutski aktivni sastojci za sisare, posebno ljude, u tretmanu i kontroli bolesti kancera i inflamatornih bolesti.

Domaćin ili pacijent može da pripada bilo kojoj sisarskoj vrsti, na primer, vrsti primata, posebno ljudi; glodara, uključujući miševe, pacove i hrčke; zečeva; konja, krava, pasa, mačaka, itd. Životinjski modeli su od interesa za eksperimentalna istraživanja, pošto obezbeđuju model za tretman humane bolesti.

Osetljivost određene ćelije na tretman sa jedinjenjima prema pronalasku može biti utvrđena in vitro testovima. Tipično, kultura ćelije se kombinuje sa jedinjenjem prema pronalasku pri različitim koncentracijama tokom vremenskog perioda dovoljnog da dopusti aktivnim sredstvima kao što su anti IgM da izazovu ćelijski odgovor kao što je ekspresija površinskog markera, uobičajeno između jednog sata i jedne nedelje. In vitro testiranja mogu biti obavljena korišćenjem kultivisanih ćelija iz krvi ili iz uzorka biopsije. Količina ekspresovanog površinskog markera se procenjuje citometrijom protoka korišćenjem specifičnih antitela koja prepoznaju marker.

Doza varira u zavisnosti od specifičnog jedinjenja koje se koristi, specifične bolesti, statusa pacijenta itd. Terapeutska doza je tipično dovoljna da značajno smanji neželjenu ćelijsku populaciju u ciljanom tkivu pri čemu se održava sposobnost za život pacijenta. Tretman se generalno nastavlja sve dok ne dođe do značajnog smanjenja, na primer bar oko 50% smanjenje u ćelijskom teretu, i može se nastaviti sve dok se u esencijalno ne mogu više detektovati neželjene ćelije u telu.

Za identifikaciju signalne transdukcione putanje i za detekciju interakcija između različitih signalnih transdukcionih putanja, različiti naučnici su razvili odgovarajuće modele ili sisteme modela, na primer model ćelijske kulture (na primer Khwaja et al., EMBO, 1997, 16, 2783-93) i modele transgenskih životinja (na primer White et al., Oncogene, 2001, 20, 7064-7072). Za utvrđivanje određenih faza u kaskadi signalne transdukcije, međusobno reagovanje jedinjenja može biti iskorišćeno da bi se modulirao signal (na primer Stephens et al., Biochemical J., 2000, 351, 95-105). Jedinjenja prema pronalasku mogu takođe biti upotrebljena kao reagensi za testiranje kinaza-zavisnih signalnih transdukcionih putanja u životinjama i/ili modelima ćelijske kulture ili kod kliničkih bolesti pomenutih u ovoj prijavi.

Merenje aktivnosti kinaze je tehnika koja je dobro poznata stručnjaku iz ove oblasti nauke. Generični test sistemi za utvrđivanje aktivnosti kinaze korišćenjem supstrata, na primer histona (na primer Alessi et al., FEBS Lett.1996, 399, 3, strane 333-338) ili bazičnog mijelin proteina, su opisani u literaturi (na primer Campos-Gonzalez, R. and Glenney, Jr., J.R.1992, J. Biol. Chem.267, strana 14535).

Za identifikaciju kinaza inhibitora, dostupni su različiti ogledni sistemi. U ogledu scintilacione neposredne blizine (Sorg et al., J. of. Biomolecular Screening, 2002, 7, 11-19) i ogledu fleš-ploče, meri se radioaktivna fosforilacija proteina ili peptida kao supstrata sa�ATP. U prisustvu inhibitornog jedinjenja moguće je detektovati smanjeni radioaktivni signal, ili njegovo nepostojanje. Štaviše, homogeni transfer energije vremenski-rešene fluorescentne rezonance (HTR-FRET) i tehnologije fluorescentne polarizaicje (FP) su odgovarajući kao postupci ogleda (Sills et al., J. of Biomolecular Screening, 2002, 191-214).

Drugi ne-radioaktivni postupci ELISA ogleda koriste specifična fosfo-antitela (fosfo-ABs). Fosfo-AB vezuje samo fosforilovan supstrat. Ovo vezivanje može biti detektovano hemiluminiscencijom korišćenjem drugog peroksidaza-konjugovanog anti-ovčjeg antitela (Ross et al., 2002, Biochem. J.).

Sadašnji pronalazak obuhvata korišćenje jedinjenja formule I i/ili njegove farmaceutski prihvatljive soli, tautomere i solvate za pripremanje medikamenta za tretman ili prevenciju kancera. Poželjni karcinomi za tretman potiču od grupe cerebralnog karcinoma, karcinoma urogenitalnog trakta, karcinoma limfnog sistema, karcinoma želuca, karcinoma grkljana i karcinoma pluća kancera creva. Dalja grupa poželjnih oblika kancera su monocitna leukemija, adenokarcinom pluća, karcinomi malih ćelija pluća, kancer pankreasa, glioblastomi i karcinom dojke.

Takođe je obuhvaćena upotreba jedinjenja formule I i/ili njegovih farmaceutski prihvatljivih soli, tautomera i solvata za pripremanje medikamenta za tretman i/ili kontrolu tumorom izazvanih bolesti kod sisara, gde se kod ovog postupka terapeutski efektivna količina jedinjenja prema pronalasku daje bolesnom sisaru kome je takav tretman neophodan. Terapeutska količina varira u skladu sa određenom bolešću i može biti utvrđena od strane stručnjaka iz ove oblasti nauke bez napora.

Posebna prednost je data upotrebi za tretman bolesti, gde bolest kancera predstavlja čvrsti tumor.

Čvrsti tumor je poželjno odabran od grupe tumora skvamoznog epitela, bešike, želuca, bubrega, glave i vrata, jednjaka, cerviksa, tiroide, creva, jetre, mozga, prostate, urogenitalnog trakta, limfnog sistema, želuca, grkljana i/ili pluća.

Čvrsti tumor je dalje poželjno odabran od grupe adenokarcinoma pluća, karcinoma malih ćelija pluća, kancera pankreasa, glioblastoma, karcinoma debelog creva i karcinoma dojke.

Prednost je dalje data upotrebi za tretman tumora krvi i imunog sistema, poželjno za tretman tumora odabranog od grupe akutna mijeloidna leukemija, hronična mijeloidna leukemija, akutna limfna leukemija i/ili hronična limfna leukemija.

Pronalazak se dalje odnosi na upotrebu jedinjenja prema ovom pronalasku za tretman patologija kosti, gde patologija kosti vodi poreklo iz grupe ostaosarkom, osteoartritis i rahitis.

Jedinjenja formule 1 mogu takođe biti data u isto vreme kada i druga dobro poznata terapeutska sredstva koja su odabrana zbog njihove posebne korisnosti spram stanja koje se ima tretirati.

Sadašnja jedinjenja su takođe pogodna za kombinaciju sa poznatim anti-kancernim sredstvima. Ova poznata anti-kancerna sredstva uključuju sledeće: modulatore estrogen receptora, modulatore androgen receptora, modulatore retinoidnog receptora, citotoksična sredstva, antiproliferativna sredstva, inhibitore prenil-protein transferaze, inhibitore HMG-CoA reduktaze, inhibitore HIV proteaze, inhibitore reverzne (povratne) transkriptaze i dalje inhibitore angiogeneze. Sadašnja jedinjenja su posebno pogodna za davanje u isto vreme kada se sprovodi i radioterapija.

„Modulatori estrogen receptora“ upućuje na jedinjenja koja su umešana u ili inhibiraju vezivanje estrogena za receptor, bez obzira na mehanizam. Primeri modulatora estrogen receptora uključuju, ali nisu ograničeni na, tamoksifen, raloksifen, idoksifen, LY353381, LY 117081, toremifen, fulvestrant, 4-[7-(2,2-dimetil-1-oksopropoksi-4-metil-2-[4-[2-(1-piperidinil)etoksi]fenil]-2H-1-benzopiran-3-il]fenil 2,2-dimetilpropanoat, 4,4'-dihidroksibenzofenon-2,4-dinitrofenilhidrazon i SH646.

„Modulatori androgen receptora“ upućuje na jedinjenja koja su umešana u ili inhibiraju vezivanje androgena za receptor, bez obzira na mehanizam. Primeri modulatora androgen receptora uključuju finasterid i druge inhibitore 5 α-reduktaze, nilutamid, flutamid, bikalutamid, liarozol i abirateron acetat.

„Modulatori retinoidnog receptora“ upućuje na jedinjenja koja su umešana u ili inhibiraju vezivanje retinoida za receptor, bez obzira na mehanizam. Primeri takvih modulatora retinoidnog receptora uključuju beksaroten, tretinoin, 13-cis-retinoinska kiselina, 9-cis-retinoinska kiselina, α-difluorometilornitin, ILX23-7553, trans-N-(4'-hidroksifeni)retinamid i N-4-karboksifenilretinamid.

„Citotoksična sredstva“ upućuje na jedinjenja koja rezultiraju u smrti ćelije primarno kroz direktno dejstvo na ćelijsku funkciju ili inhibiraju ili se mešaju u mijozu ćelije, uključujući sredstva za alkilovanje, faktore nekroze tumora, interkalatore, mikrotubulin inhibitore i inhibitore topoizomeraze.

Primeri citotoksičnih sredstava uključuju, ali nisu ograničeni na, tirapazimin, sertenef, kahektin, ifosfamid, tasonermin, lonidamin, karboplatin, altertamin, prednimustin, dibromodulcitol, ranimustin, fotemustin, nedaplatin, oksaliplatin, temozolomid, heptaplatin, estramustin, improsulfan tozilat, trofosfamid, nimustin, dibrospidium hlorid, pumitepa, lobaplatin, satraplatin, profiromicin, cisplatin, irofulven, diksifosfamid, cis-amindihloro(2-metilpiridin)platina, benzilguanin, glufosfamid, GPX100, (trans,trans,trans)bis-mu-(heksan-1,6-diamin)-mu-[diaminplatina(II)bis[diamin(hloro)platina(II)] tetrahlorid, diarisidinilspermin, arsen trioksid, 1-(11-dodecilamino-10-hidroksiundecil)-3,7-dimetilksantin, zorubicin, idarubicin, daunorubicin, bisantren, mitoksantron, pirarubicin, pinafild, valrubicin, amrubicin, antineoplaston, 3'-deamino-3'-morfolino-13-deokso-10-hidroksikarminomicin, anamicin, galarubicin, elinafid, MEN10755 i 4-demetoksi-3-deamino-3-aziridinil-4-metilsulfonildaunorubicin (videti WO 00/50032).

Primeri mikrotubulin inhibitora uključuju paklitaksel, vindesin sulfat, 3',4'-didehidro-4'-deoksi-8'-norvinkaleukoblastin, docetaksol, rizoksin, dolastatin, mivobulin izetionat, auristatin, cematodin, RPR109881, BMS184476, vinflunin, kriptoficin, 2,3,4,5,6-pentafluoro-N-(3-fluoro-4-metoksifenil)benzensulfonamid, anhidrovinblastin, N,N-dimetil-L-valil-L-valil-N-metil-L-valil-L-prolil-L-prolin-t-butilamid, TDX258 i BMS188797.

Inhibitori topoizomeraze su, na primer, topotekan, hicaptamin, irinotekan, rubitekan, 6-etoksipropionil-3',4'-O-eksobenzildenehartreuzin, 9-metoksi-N,N-dimetil-5-nitropirazolo[3,4,5-kl]akridin-2-(6H)propanamin, 1-amino-9-etil-5-fluoro-2,3-dihidro-9-hidroksi-4-metil-1H, 12H-benzo[de]pirano[3',4':b,7]indolizino[1,2b]hinolin-10,13(9H, 15H)-dion, lurtotekan, 7-[2-(N-izopropilamino)etil]-(20S)kamptotecin, BNP1350, BNP11100, BN80915, BN80942, etopozid fosfat, tenipozid, sobuzoksan, 2'-dimetilamino-2'-deoksietopozid, GL331, N-[2-(dimetilamino)etil]-9-hidroksi-5,6-dimetil-6H-pirido[4,3-b]karbazol-1-karboksamid, asulakrin, (5a,5aB,8aa,9b)-9-[2-[N-[2-(dimetilamino)etil]-N-metilamino]etil]-5-[4-hidroksi-3,5-dimetoksifenil]-5,5a,6,8,8a,9-heksohidrofuro(3',4':6,7)nafto(2,3-d)-1,3-dioksol-6-on, 2,3-(metilen-dioksi)-5-metil-7-hidroksi-8-metoksibenzo[c]fenantridinijum, 6,9-bis[(2-amino-etil)amino]benzo[g] izohinolin-5,10-dion, 5-(3-aminopropilamino)-7,10-dihidroksi-2-(2-hidroksietilaminometil)-6H-pirazolo[4,5,1-de]akridin-6-on, N-[1-[2(dietilamino)etilamino]-7-metoksi-9-okso-9H-tioksanten-4-ilmetil]formamid, N-(2-(dimetilamino)etil)akridin-4-karboksamid, 6-[[2-(dimetilamino)etil]amino]-3-hidroksi-7H-indeno[2,1-c]hinolin-7-on i dimesna.

„Antiproliferativna sredstva“ uključuju antisens RNK i DNK oligonukleotide kao što su G3139, ODN698, RVASKRAS, GEM231 i INX3001 i antimetabolite kao što su enocitabin, karmofur, tegafur, pentostatin, doksifluridin, trimetreksat, fludarabin, kapecitabin, galocitabin, citarabin okfosfat, fosteabin natrijum hidrat, raltitreksed, paltitreksid, emitefur, tiazofurin, decitabin, nolatreksed, pemetreksed, nelzarabin, 2'-deoksi-2'-metilidencitidin, 2'-fluorometilen-2'-deoksicitidin, N-[5-(2,3-dihidrobenzofuril) sulfonil]-N'-(3,4-dihlorofenil)urea, N6-[4-deoksi-4-[N2-[2(E),4(E)-tetradekadienoil] glicilamino]-L-glicero-B-L-manoheptopiranosil]adenin, aplidin, ekteinascidin, troksacitabin, 4-[2-amino-4-okso-4,6,7,8-tetrahidro-3H-pirimidino[5,4-b]-1,4-tiazin-6-il-(S)-etil]-2,5-tienoil-L-glutaminska kiselina, aminopterin, 5-fluorouracil, alanozin, estar 11-acetil-8-(karbamoiloksimetil)-4-formil-6-metoksi-14-oksa-1,11-diazatetraciklo (7.4.1.0.0)tetradeka-2,4,6-trien-9-il sirćetne kiseline, svainsonin, lometreksol, deksrazoksan, metioninaza, 2'-cijano-2'-deoksi-N4-palmitoil-1-B-D-arabinofuranosil citozin i 3-aminopiridin-2-karboksaldehid tiosemikarbazon. „Antiproliferativna sredstva“ takođe uključuju monoklonalna antitela za faktore rasta koji nisu navedeni pod „inhibitori angiogeneze“, kao što su trastuzumab, i geni ugušivači tumora, kao što je p53, koji mogu biti isporučeni putem rekombinantnog virusom posredovanog genskog transfera (videti, na primer, US Patent No.6,069,134).

Test inhibicije IKK ε

IKK ε - Ogled kinaze (IKKepsilon)

Kratak pregled

Ogled kinaze se obavlja kao ogled flešploče sa 384-bazenčića (za, na primer, Topcount (top izračunavanje) merenjem).

1nM IKK ε; 800 nM biotinilovanog IkB α(19-42) peptida (Biotin-C6-C6-GLKKERLLDDRHDSGLDSMKDEE) i 10µM ATP (klasasto sa 0,3 µCi<33>P-ATP/bazenčić) se inkubiraju u ukupnoj zapremini od 50 µl (10 mm MOPS, 10 mM Mg-acetat, 0,1 mM EGTA, 1 mM Ditiotreitol, 0,02% Brij35, 0,1% BSA, 0,1% BioStab, pH 7,5) sa ili bez testiranog jedinjenja tokom 2 sata na 30°C. Reakcija se zaustavlja sa 25 µl 200 mM EDTA. Nakon 30 minuta na sobnoj temperaturi tečnost se ukloni i svaki bazenčić se opere tri puta sa 100 µ. 0,9% rastvora natrijum hlorida. Nespecifična reakcija se utvrđuje u prisustvu 3 µM MSC2119074 (BX-795). Radioaktivnost se meri u Topcount-u (PerkinElmer). Rezultati (npr., IC50-vrednosti) se izračunavaju sa programskim alatima obezbeđenim od strane IT-odeljenja (n.pr. AssayExplorer, Symyx).

Test inhibicije TBK1

Enzimski test

Kratak pregled

Ogled kinaze se obavlja kao ogled flešploče sa 384-bazenčića (sa, na primer, Topcount merenjem).

0,6 nM TANK vezujuće kinaze (TBK1), 800 nM biotinilovanog MELK-izvedenog peptida (Biotin-Ah-Ah-AKPKGNKDYHLQTCCGSLAYRRR) i 10 µM ATP (klasasto sa 0,25 µCi<33>P-ATP/bazenčić) se inkubiraju u ukupnoj zapremini od 50 µl (10 mM MOPS, 10 mM Mg-acetat, 0,1 mM EGTA, 1 mM DTT, 0,02% Brij35, 0,1% BSA, pH 7,5) sa ili bez testiranog jedinjenja tokom 120 minuta na 30°C. Reakcija se zaustavlja sa 25 µl 200 mM EDTA. Nakon 30 minuta na sobnoj temperaturi tečnost se ukloni i svaki bazenčić se opere tri puta sa 100 µ. 0,9% rastvora natrijum hlorida. Nespecifična reakcija se utvrđuje u prisustvu 100 nM Staurosporina. Radioaktivnost se meri u Topcount-u (PerkinElmer). Rezultati (npr., IC50-vrednosti) se izračunavaju sa programskim alatima obezbeđenim od strane IT-odeljenja (n.pr. AssayExplorer, Symyx).

Ćelijski test

Odgovor na dozu kao inhibicija Fosfo-IRF3 @ Ser 386

ćelija/MDAMB468/INH/PHOS/IMAG/pIRF3

1. Područje

Iako su TBK1 i IKK ε najpoznatiji kao ključni igrači u urođenom imunom odgovoru, skoriji nalazi su usmereni ka ulozi TBK1 i IKK ε u Ras-izazvanoj onkogenoj transformaciji. TBK1 je identifikovan kao RalB efektor u putanji Ras-sličnoj faktora izmene (Ral)-gvanin nukleotida (GEF) koja je neophodna za Ras-izazvanu transformaciju. TBK1 direktno aktivira IRF3 koji, nakon fosforilacije, homodimerizuje i translocira ka jezgru gde aktivira procese umešane u inflamaciju, imunu regulaciju, opstanak ćelije i proliferaciju.

Ovaj ogled se smišljen kako bi se procenila efikasnost/potencija TBK1/IKK ε inhibitor jedinjenja na osnovu imunocitohemijske detekcije u jezgru lokalizovanog fosfo-IRF3, cilja koji se nalazi direktno naniže od TBK1.

Tretman sa Polinozin-policitidiličnom kiselinom (poli(I:C), sintetičkim analogom dvolančane RNK (dsRNK), molekularnim obrazcem povezanim sa viralnom infekcijom koja je prepozna od strane Toll-sličnog receptora 3 (TLR3) se koristi da se izazove TBK1/IKK ε aktivnost i IRF3 fosforilacija na Ser386.

2. PREGLED OGLEDA

Dan 1: MDA-MB-468 ćelija se odvajaju sa HyQ-Tase, broje, i poseju u na providno dno TC-površine ploče sa 384 bazenčića sa gustinom od 10.000 ćelija po bazenčiću u ukupnoj zapremini od 35 ul kompletnog medijuma. Alternativno ćelije se direktno poseju iz zamrznutih bočica.

Dan 2: Ćelije se prethodno tretiraju sa inhibitor jedinjenjima 1 sat pre Poli(I:C) stimulacije. Nakon 2 sata inkubacije sa Poli(I:C), ćelije se fiksiraju u (para)formaldehidu (PFA) i permeabilizuju sa metanolom (MeOH). Ćelije se onda blokiraju i inkubiraju sa anti-pIRF3 antitelom na 4°C preko noći.

Dan 3: Primarno telo se ispere, doda se AlexaFluor488-konjugovani sekundarni proizvod, ćelije se dodatno oboje drugom bojom radi kontrasta sa propidijum jodidom praćeno dobijanjem snimaka na IMX Ultra čitaču visokog sadržaja.

3. Reagensi, materijali

ćelije: ATCC HTB 132, Burger lab (MP-CB 2010-327 ili MDA-MB-468 / 10)

medijum koji se postavlja na ploču = medijum kuture:

RPMI 1640, Invitrogen # 31870

10% FCS, Invitrogen # 10270-106

2mM Glutamax, Invitrogen #35050-038

1mM Natijum-Piruvat, Invitrogen # 11360

1% Pen / Strep

37°C, 5% CO2

ploče: crna / prozirno dno ploča sa 384 bazenčića za ćelijsku kulturu, Falcon #35 3962 ili Greiner #781090

podkultivisanje: HyW-Tase, Thermo Scientific (HyClone) # SV30030.01

ostali reagensi:

Poli(I:C) (LMW), Invivogen # tlrl-picw (pripremiti 20 mg/ml stok u sterilnom PBS, denaturisati 30 min 55°C u vodenom kupatilu, polako ohladiti do RT (sobne temperature), skladištiti na -20°C u alikvotima)

referentni inhibitor: MSC2119074A-4 = BX-795 (IC50: 200-800 nM) inhibitorna kontrola: 10 µM MSC2119074A-4 = BX-795

neutralna kontrola: 0,5% DMSO

kriva odgovora na dozu sastavljena od 10 tačaka sa MSC2119074A-4 = BX-795 je uključena u svaki eksperiment

Hepes, Merck #1, 10110

PBS 1xDPBS, Invitrogen # 14190

Formaldehid (bez metanola, 16%, ultračisto EM Grade), Polysciences # 18814 (skladištenje na sobnoj temperaturi), konačna koncentracija: 4%

Metanol, Merck # 1.06009.1011 (-20°C prethodno ohlađeno)

Kozji serum, PAA # B15-035 (skladištenje 4°C, dugotrajno -20°C), konačna koncentracija: 10%

BSA (IgG i bez proteaze, 30%), US-Biological # A1317 (skladištenje na 4°C, dugotrajno -20°C), konačna koncentracija: 2%

Tween 20 Detergent, Calbiochem # 655204 (skladištenje na RT), (pripremiti 10% stok u vodi; konačna koncentracija: 0,1%)

anti-pIRF-3 Zečji mAb, Epitomics # 2526-B (skladištenje na -20°C), konačna koncentracija: 1:2000 u PBS / 2% BSA

Alexa Fluor Kozji-anti-Zečiji-488, Invitrogen # A11034 ili # A11008 (skladištenje na 4°C, u tami), konačna koncentracija: 1:2000 u PBS / 2% BSA / 0,1% Tween Propidijum jodid (PI), Fluka #81845, 1 mg/ml u H2O (skladištenje na 4°C, u tami), konačna koncentracija: 0,2 µg/ml

4. Procedura

Posejati 10.000 ćelija/bazenčić/35ul kompletnog RPMI 10% FCS u crne / sa providnim dnom ploče sa 384 bazenčića za ćelijsku kulturu

↓

inkubirati 2 sata na sobnoj temperaturi na klupi praćeno sa daljom inkubacijom 22 sata na 37°C, 5% CO2i 90% rH

↓

tretman jedinjenja: Dodati 5 µl prethodno razblaženih jedinjenja, standardne ili kontrolne reagense (8 puta koncentracija) cpd. razblaživanje iz DMSO stokova u 20 mM Hepes pH 7,2; konačna DMSO koncentracija: 0,5% serijska razblaživanja cpd-ova iz 10 mM stokova (Remp) 10 koraka, 3,16 puta u DMSO

30µM 9,49µM 3 µM 0,95 µM 0,3 µM 0,095 µM 0,03 µM 0,0095 µM

0,003 µM 0,00095 µM

Inkubirati 60 minuta na 37°C, 5% CO2i 90% rH

↓

tretman stimulacije: Dodati 10 µl Poli(I:C) svim bazenčićima osim nestimulisanim kontrolama tako da se postigne konačna koncentracija od 100 µg/ml (stok 20mg/ml → 1:40 u PBS) (5 puta konc.)

Inkubirati 120 minuta na 37°C, 5% CO2i 90% rH

↓

potpuno aspirirati površinski sloj

↓

Fiksirati ćelije: Dodati 100 µl 4% paraformaldehida u PBS Inkubirati 15 minuta na RT (sobnoj temperaturi)

↓

Oprati 3x sa 80 µl PBS (Tecan snažno sredstvo za pranje), potpuno aspirirati površinski sloj, staviti ploču na led

Učiniti ćelije propustljivim: Brzo dodati 100 µl -20°C hladni MeOH (prethodnoohladiti rezervoar, inkubirati 10 minuta na RT ili 4°C

↓

Oprati jedanput sa 80 µl PBS (Tekan snažno sredstvo za pranje), potpuno aspirirati površinski sloj

↓

Blokirati ne-specifično vezivanje: Dodati 30 µl 10% kozjeg seruma u PBS / 2%

BSA

Mućkati u Multidrop Combi-ju (17 sekundi)

Inkubirati 60 minuta na 37°C

↓

potpuno aspirirati površinski sloj

↓

Primarno bojenje: Dodati 25 µl primarnog antitela razblaženog 1:2000 u PBS / 2%

BSA

Mućkati u Multidrop Combi-ju (17 sekundi)

Inkubirati O/N na 4°C

↓

Oprati 3x sa 80 µl PBS (Tecan snažno sredstvo za pranje), potpuno aspirirati površinski sloj

↓

Sekundarno bojenje i nuklearno bojenje: Dodati 25 µl sekundarnog antitela

(1:2000)

i

0,2 µg Propidijum jodida u PBS / 2% BSA / 0,1% Tween Mućkati u Multidrop Combi-ju (17 sekundi)

Inkubirati 75 minuta na 37°C

↓

Oprati 3x sa 80 µl PBS (Tecan snažno sredstvo za pranje), potpuno aspirirati površinski sloj

↓

Podeliti 80 µl PBS u sve bazenčiće

↓

Zapečatiti ploče sa providnim lepljivim zatvaračima

↓

Pravljenje snimaka na IMX Ultra (Metaexpress 3.1. podešavanje skeniranja TBK_10x_pin8)

↓

Analiza snimaka (Metaexpress 3.1. <ocenjivanje ćelija>, TBK1-Ocenjivanje ćelija)

↓

analiza podatak i pravljenje izveštaja putem Assay explorer-a

HPLC/MS uslovi:

Kolona: Chromolith Speed ROD RP-18e, 50-4,6 mm<2>

Gradijent: A:B = 96:4 do 0:100

Brzina protoka: 2,4 ml/min

Eluent A: voda 0,05% mravlja kiselina

Eluent B: acetonitril 0,04% mravlja kiselina

Talasna dužina: 220 nm

Masena spektroskopija: pozitivni mod

<1>H NMR: konstanta sparivanja J [Hz].

Primer 1

Pripremanje amida 5-(3,4-dimetoksi-benzoilamino)-2-fenil-tiazol-4-karboksilne kiseline („A1“) se obavlja analogno sa sledećom šemom

1.1 N<2>-Benzoil-3-nitriloalaninamid

Rastvoru 2-amino-2-cijanacetamida (8g, 0,08 mol) u piridinu (10 mL) se doda rastvor benzoil hlorida (0,08 mol) u piridinu (15 mL) i mseša se meša na sobnoj temperaturi 40 minuta. Onda se koncentriše pod redukovanim pritiskom da se dobije sirovi proizvod koji se koristi u sledećem koraku bez daljeg prečišćavanja.

1.2 N<2>-Benzoil-3-amino-3-tioksoalaninamid

Rastvoru sirovog 2-acilamino-2-cijanoacetamida (1 g) u etanolu (30 mL) i metanolu (10 mL) se doda trietilamin (0,69 mL). Vodoniksulfid se prolazi kroz rastvor na 40-42°C tokom 6 sati. Nataloženi čvrsti oblici se sakupe filtriranjem. Filtrat se ponovo zasiti sa vodoniksulfidom na 40°C i drži se preko noći, i rezultirajući čvrsti oblici se takođe sakupe. Kombinovani čvrsti oblici se rekristališu iz etanola da se dobije 50% prinos jedinjenja iz naslova u 2 koraka.<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6) δ [ppm] 5,3 (d, J = 8,2 Hz, 1H); 7,5 (s, 1H); 7,5 (t, J = 7,3 Hz, 2H); 7,6 (m, 1H); 7,6 (s, 1H); 7,9 (m, 2H); 8,2 (d, J = 8,0 Hz, 1H); 9,4 (s, 1H); 10,0 (s, 1H).

Analogno se dobija sledeća jedinjenje:

N<2>-(3-Piridinkarbonil)-3-amino-3-tioksoalaninamid:<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6) δ [ppm] 5,4 (d, J = 8,1 Hz, 1H); 7,5 (s, 1H); 7,5 (dd, J = 7,8, 4,9 Hz, 1H); 7,7 (s, 1H); 8,2 (d, J = 8,1 Hz, 1H); 8,5 (d, J = 8,1 Hz, 1H); 8,7 (d, J = 3,4 Hz, 1H); 9,0 (d, J = 1,7 Hz, 1H); 9,4 (s, 1H); 10,0 (s, 1H).

1.3 5-Amino-2-fenil-1,3-tiazol-4-karboksamid

Smeša N<2>-benzoil-3-amino-3-tioksoalaninamida (1 g) i polifosforne kiseline (15 g) se zagreva sa povremenim mešanje na 140°C tokom 8 sati. Rezultirajući žutonarandžasti rastvor se ohladi do sobne temperature, stiša sa vodom (50 mL) i pH stišanog rastvora se podesi na 6-7 sa 50% vod. KOH. Rezultirajući talog se sakuplja filtriranjem da se dobije prinos 75% jedinjenja iz naslova:<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6) δ [ppm] 7,1 (s, 1H); 7,3 (s, 1H); 7,4 (m, 3H); 7,4 (t, J = 7,6 Hz, 2H); 7,8 (d, J = 8,0 Hz, 2H).

Analogno se dobijaju sledeća jedinjenja:

5-amino-2-pirid-3-il-1,3-tiazol-4-karboksamid:<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6) δ [ppm] 7,1 (s, 1H); 7,4 (s, 1H); 7, (m, 3H); 8,1 (m, 1H); 8,5 (dd, J = 4,8, 1,3 Hz, 1H); 9,0 (d, J = 2,0 Hz, 1H)/

5-amino-2-pirid-4-il-1,3-tiazol-4-karboksamid:<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6) δ [ppm] 7,2 (s, 1H); 7,4 (s, 1H); 7,6 (široko s, 2H); 7,8 (d, J = 4,84 Hz, 2 H); 8,6 (d, J = 4,84 Hz, 2H).

1.4 5-[(3,4-dimetoksibenzoil)amino]-2-fenil-1,3-tiazol-4-karboksamid („A1“):

Rastvoru 5-amino-2-fenil-1,3-tiazol-4-karboksamida (0,3 g, 1,4 mmol) u NMP (1 mL) se doda rastvor 3,4-dimetoksibenzoil hlorida (0,41 g, 2,0 mmol) u NMP (3 mL) praćeno sa DBU (0,21 g, 1,4 mmol) i smeša se meša na refluksu 4 sata. Rezultirajući talog se sakupi filtriranjem, opere sa NMP, acetonitrilom, etanolom, etrom da se dobije 0,1 g (30%) jedinjenja iz naslova. Ono se dalje prečisti reversnom-fazom HPLC:<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6) δ [ppm] 3,9 (s, 6H); 7,2 (d, J = 8,3 Hz, 1H); 7,5 (m, 5H); 8,0 (m, 3H); 8,1 (s, 1H); 12,7 (s, 1H).

Analogno se dobija sledeće jedinjenje:

5-[(3,4-dimetoksibenzoil)amino]-2-pirid-3-il-1,3-tiazol-4-karboksamid („A2“):

<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6) δ [ppm] 3,9 (s, 7H), 7,2 (d, J = 8,1 Hz, 1H), 7,5 (s, 1H), 7,5 (d, J = 7,3 Hz, 1H), 7,7 (m, 1H), 8,0 (s, 1H), 8,2 (s, 1H), 8,5 (d, J = 7,6 Hz, 1H), 8,7 (d, J = 4,6 Hz, 1H), 9,3 (s, 1H), 12,7 (s, 1H).

Primer 2

Pripremanje terc-butil estra 4-[4-(4-karbamoil-2-piridin-4-il-tiazol-5-ilkarbamoil)-benzil]-piperazin-1-karboksilne kiseline („A3“)

Smeša 4-((4-terc.-butoksikarbonil)piperazin-1-il)metil)benzojeve kiseline (300 mg, 0,936 mmol, 1,0 ekv), 5-amino-2-(piridin-4-il)tiazol-4-karboksamida (206, 0,936, 1,0 ekv.), HATU (356 mg, 0,936 mmol, 1.0 ekv.) i N-metilmorfolina (106 µL, 0,936 mmol, 1,0 ekv.) u suvom DMF (8 mL) se zagreva na 75°C 30 minuta. DBU (285 µL, 1,873 mmol, 2,0 ekv.) se doda i smeša se meša na 90°C 4 sata. Rastvarač isparava pod vakuumom, ostatak se ponovo rastvori u vodi (20 mL) i ekstrakuje sa EtOAc (20 mL x 3 puta), organske faze se operu sa slanim rastvorom, osuše preko Na2SO4, filtriraju i isparavaju. Ostatak se pretvori u prah sa metanolom, filtrira i osuši da se dobije jedinjenje iz naslova kao beličasti prah. HPLC Postupak: A-0,1% TFA u H2O, B-0,1% TFA u ACN: Protok – 2,0 mL/min.

Kolona X Bridge C8 (50 x 4,6 mm, 3,5µ).

Sledeća jedinjenja se dobijaju analogno sa gore pomenutim primerima:

Primer 3

Pripremanje amida 2-(2,6-dimetil-piridin-4-il)-5-[4-(4-metil-piperazin-1-ilmetil)-benzoilamino]-tiazol-4-karboksilne kiseline („A16“)

se obavlja analogno sa sledećom šemom

3.1 N-(2-amino-1-cijano-2-oksoetil)-2,6-dimetilizonikotinamid

2-amino-2-cijano acetamid (1,4 g, 0,01473 mol, 1 ekv.) u piridinu (15 mL) se meša 1 sat na sobnoj temperaturi, onda se na ovo doda 2,6-dimetil izonikotinil hlorid (2,5 g, 0,1473 mol, 1 ekv.) [pripremljen mešanjem smeše 2,6-dimetil izonikotinske kiseline (2,5 g, 0,0465 mol, 1 ekv.) u tionil hloridu (15 mL) na 85°C tokom 2 sata, pa se tionil hlorid ukloni u vakuumu pod azotom] na 0°C i reakciona smeša se meša na sobnoj temperaturi 14 sata, gde se nakon završetka reakcije ukloni piridin pod vakuumom i sirovi proizvod se prečisti hromatografijom kolone da se dobije (1,5 g) jedinjenje iz naslova;

prinos: 39%; MS (ESI+): 233,05.

3.2 N-(1,3-diamino-1-okso-3-tioksopropan-2-il)-2,6-dimetilizonikotinamid

Smeša N-(2-amino-1-cijano-2-oksoetil)-2,6-dimetilizonikotinamida (1,5 g, 0,00646 mol, 1 ekv.), natrijumhidrosulfid hidrida (1,05 g, 0,00646 mol, 3 ekv.) u voda/1,4-dioksanu, dietil amin hlorhidrata (1,0 g, 0,01939 mol, 3 ekv.) se meša 14 sati na 60°C. Nakon završetka reakcije, reakcionoj masi se dopušta da se ohladi, doda se voda i ekstrakuje se sa etilacetatom i osuši preko natrijum sulfata. Rastvarač isparava i sirovi oblik se rekristališe u dietil etru da se dobije 1,0 g N-(1,3-diamino-1-okso-3-tioksopropan-2-il)-2,6-dimetilizonikotinamid; prinos: 64%; MS (ESI+): 267;<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6): δ [ppm] 9,98 (s, 1H), 9,40 (s, 1H), 8,39 (d, J = 8,00 Hz, 1H), 7,64 (s, 1H), 7,48 (s, 1H), 7,45 (d, J = 8,00 Hz, 1H), 3,55 (s, 6H).

3.3 5-amino-2-(2,6-dimetilpiridin-4-il)tiazol-4-karboksamid

N-(1,3-diamino-1-okso-3-tioksopropan-2-il)-2,6-dimetilizonikotin amid (1,0 g, 0,00375 mol) se tretira sa polifosfornom kiselinom (4 g) i zagreva na 140°C 1 sat. Rezultirajući žuto narandžasti rastvor se ohladi do sobne temperature i stiša sa vodom, a onda se pH podesi na 6-7 sa 50% vod. KOH i ekstrakuje sa etilacetatom, osuši preko natrijum sulfata i isparava. Sirovi proizvod se rekristališe u dietil etru da se dobije 0,200 mg 5-amino-2-(2,6-dimetilpiridin-4-il)tiazol-4-karboksamid; prinos 21,5%; MS (ESI+): 248.

3.4 Amid 2-(2,6-dimetil-piridin-4-il)-5-[4-(4-metil-piperazin-1-ilmetil)-benzoilamino]-tiazol-karboksilne kiseline

4-(4-metilpiperazin metil) benzojeva kiselina (0,266 g, 0,001209 mol) i karbonil diimidazol (CDI) (0,293 g, 0,0081 mol) se rastvore u suvom DMF (5 mL) i meša se na 90°C 1 sat, a onda se doda 5-amino-2-(2,6-dimetilpiridin-4-il)tiazol-4-karboksamid (0,15 g, 0,00064 mol) i smeša se meša 14 sati na 90°C. Nakon završetka reakcije kako je to evidentirano iz TLC, rastvsarač isparava i sirovi proizvod se prečisti hromatografijom kolone (Basic Alumina) da se dobije 17,6 mg jedinjenja iz naslova; prinos: 9%; MS (ESI+): 465,00;

<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6): δ [ppm] 12,77 (s, 1H), 8,21 (s, 1H), 8,05 (s, 1H), 7,91 (d, J = 8,00 Hz, 2H), 7,67 (s, 2H), 7,56 (d, J = 7,76 Hz, 2H), 3,55 (s, 2H), 2,48 (s, 6H), 2,38-2,40 (m, 8H), 2,17 (s, 1H);

HPLC>98%, Rt (min): 1,969.

Primer 4

Pripremanje amida 5-[4-(4-metil-piperazin-1-ilmetil)-benzoilamino]-2-(3-trifluorometilpiridin-4-il)-tiazol-4-karboksilne kiseline („A17“)

„A17“ se sintetiše praćenjem navedenih protokola (koraci 1-4) za pripremanje „A16“.

4.1 N-(2-amino-1-cijano-2-oksoetil)-3-(trifluorometil)izonikotinamid

Jedinjenje se sintetiše praćenjem protokola navedenog u koraku 1 za pripremanje „A16“; prinos.18,5%; MS (ESI+): 273,05;

<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6): δ [ppm] 9,97 (d, J = 8,00 Hz, 1H), 9,05 (s, 1H), 0,00 (d, J = 4,00 Hz, 1H), 7,90 (s, 1H), 7,79 (t, J = 4,92 Hz, 2H), 5,70 (d, J = 8,00 Hz, 1H).

4.2 N-(1,3-diamino-1-okso-3-tioksopropan-2-il)-3-(trifluorometil)izonikotinamid:

Jedinjenje se sintetiše praćenjem protokola navedenog u koraku 2 za pripremanje „A16“; Prinos 55%; MS (ESI+): 304,1.

4.3 5-amino-2-(3-(trifluorometil)piridin-4-il)tiazol-4-karboksamid:

Jedinjenje se sintetiše praćenjem protokola navedenog u koraku 3 za pripremanje „A16“, prinos: 18%; MS (ESI+): 289,0.

4.4 Amid 5-[4-(4-metil-piperazin-1-ilmetil)-benzoilamino]-2-(3-trifluorometil-piridin-4-il)-tiazol-4-karboksilne kiseline („A17“)

Jedinjenje se sintetiše praćenjem protokola navedenog u koraku 4 za pripremanje „A16“; prinos: 20%; MS (ESI+):505,30;

<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6): δ [ppm] 12,75 (s, 1H), 9,12 (s, 1H), 9,00 (s, 1H), 8,10-8,00 (m, 1H), 7,97 (d, J = 4,00 Hz, 2H), 7,92 (d, J = 8,00 Hz, 1H), 7,83-7,85 (m, 1H), 7,55-7,50 (m, 2H), 3,56 (s, 2H), 2,39-2,45 (m, 8H), 2,20 (s, 1H);

HPLC>98%; Rt (min): 2,911.

Sledeća jedinjenja se dobijaju analogno primeru „A16“:

Sledeća jedinjenja se dobijaju analogno sa primerima koji su gore pomenuti:

Primer 5

Pripremanje amida 5-(4-metilbenzoilamino)-2-piridin-4-il-tiazol-4-karboksilne kiseline („A55“) se obavlja analogno sa sledećom šemom

4-Metilbenzojeva kiselina (0,054 g, 0,0004 mol) i karbonil di-imidazola (CDI) (0,097 g, 0,0006 mol), se rastvore u suvom DMF (2 mL) i meša se na 90°C 1 sat, onda se doda amid 5-amino-2-piridin-4-il-tiazol-4-karboksilne kiseline (0,05 g, 0,0002 mol) i smeša se meša preko noći na 90°C. Nakon što je završetak reakcije evidentiran od strane TLC, rastvarač isparava i sirovi proizvod se prečisti silika gel hromatografijom kolone da se dobije 17,6 mg amida 5-(4-metil-benzoilamino)-2-piridin-4-il-tiazol-4-karboksilne kiseline („A55“) (17,6 mg, 32,46% prinos),

LCMS: ustanovljena masa (M<+>, 339,0)

HPLC postupak: A-0,1%TFA u vodu, B-: 0,1%TFA u ACN Protok – 1,0 mL/min.

Kolona: Xbridge C8 (50X4,6 mm, 3,5 µ)

Rt(min): 3,18;

<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6) δ [ppm] 12,79 (s, 1H), 8,71 (d, J = 4,00 Hz, 2H), 8,23 (s, 1H), 8,06 (s, 1H), 7,99-7,97 (m, 2H), 7,86 (d, J = 8,00 Hz, 2H), 7,46 (d, J = 8,00 Hz, 2H), 2,42 (s, 3H).

Sledeća jedinjenja se dobijaju analogno:

Amid 5-benzoilamino-2-piridin-4-il-tiazol-4-karboksilne kiseline („A56“)

LCMS: ustanovljena masa (M<+>, 325,0); HPLC: Rt(min): 2,83;

<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6) δ [ppm] 12,83 (s, 1H), 8,72-8,71 (m, 2H), 8,25 (s, 1H), 8,08 (s, 1H), 8,00-7,96 (m, 4H), 7,73 (t, J = 16,00 Hz, 1H), 7,68-7,64 (m, 2H);

5-{[4-(dimetilamino)benzoil]amino}-2-piridin-4-il-1,3-tiazol-4-karboksamid („A57“)

LC-MS: ustanovljena masa (M<+>, 368,0); HPLC: Rt(min): 3,10;

<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6) δ [ppm] 12,59 (s, 1H), 8,69 (d, J = 6,08 Hz, 2H), 8,16 (s, 1H), 8,00 (s, 1H), 7,96 (d, J = 6,12 Hz, 2H), 7,77 (d, J = 9,08 Hz, 2H), 6,85 (d, J = 9,12 Hz, 2H), 3,04 (s, 6H);

5-[(4-aminobenzoil)amino]-2-piridin-4-il-1,3-tiazol-4-karboksamid („A58“)

LC-MS: ustanovljena masa (M<+>, 340,0); HPLC: Rt(min): 2,061;

<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6) δ [ppm] 12,54 (s, 1H), 8,74 (s, 2H), 8,19 (s, 1H), 8,07 (d, J = 5,76 Hz, 2H), 8,00 (s, 1H), 7,65 (d, J = 8,72 Hz, 2H), 6,68 (d, J = 8,72 Hz, 2H);

5-{[(1-metil-1H-pirol-2-il)karbonil]amino}-2-piridin-4-il-1,3-tiazol-4-karboksamid („A59“)

LC-MS: ustanovljena masa (M<+>, 328,0); HPLC: Rt(min): 2,71;

<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6) δ [ppm] 12,38 (s, 1H), 8,69 (d, J = 6,12 Hz, 2H), 8,14 (s, 1H), δ 7,99-7,95 (m, 1h), 7,22-7,21 (m, 1H), 6,87-6,85 (m, 1H), 6,25-6,23 (m, 1H), 3,95 (s, 3H);

5-(2-furoilamino)-2-piridin-4-il-1,3-tiazol-4-karboksamid („A60“)

LC-MS: ustanovljena masa (M<+>, 315,0); HPLC: Rt(min):2,26;

NMR Analiza

<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6) δ [ppm] 12,54 (s, 1H), 8,70 (d, J = 6,12 Hz, 2H), 8,21 (brs, 1H), 8,11-8,11 (m, 1H), 7,98 (d, J = 6,16 Hz, 2H), 7,45 (d, J = 4,28 Hz, 1H), 6,82 (d, J = 5,32 Hz, 1H);

2-piridin-4-il-5-[(1H-pirol-2-ilkarbonil)amino]-1,3-tiazol-4-karboksamid („A61“)

LC-MS: ustanovljena masa (M<+>, 314,0); HPLC: Rt(min): 2,24;

<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6) δ [ppm] 12,33 (s, 1H), 12,20 (s, 1H), 8,69 (d, J = 6,16 Hz, 2H), 8,15 (brs, 1H), 7,96-7,95 (m, 2H), 7,99 (brs, 1H), 7,17-7,15 (m, 1H), 6,83-6,81 (m, 1H), 6,31-6,29 (m, 1H);

2-piridin-4-il-5-[(2-tienilkarbonil)amino]-1,3-tiazol-4-karboksamid („A62“)

LC-MS: ustanovljena masa (M<+>, 331,0); HPLC: Rt(min):2,522;

<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6) δ [ppm] 12,69 (s, 1H), 8,71 (d, J = 5,96 Hz, 2H), 8,24 (brs, 1H), 8,06 (d, J = 5,08 Hz, 2H), 7,97 (d, J = 5,92 Hz, 2H), 7,82-7,81 (m, 1H), 7,33 (t, J = 4,48 Hz, 1H);

5-[(1H-pirazol-3-ilkarbonil)amino]-2-piridin-4-il-1,3-tiazol-4-karboksamid („A63“)

LC-MS: ustanovljena masa (M<+>, 315,0); HPLC: Rt(min):2,05;

<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6) δ [ppm] 13,72 (s, 1H), 12,63 (s, 1H), 8,70 (d, J = 6,12 Hz, 2H), 8,11 (brs, 1H), 8,01 (brs, 1H), 7,98, 7,97 (m, 2H), 7,94-7,93 (m, 1H), 6,90-6,89 (m, 1H);

5-(3-furoilamino)-2-piridin-4-il-1,3-tiazol-4-karboksamid („A64“)

LC-MS: ustanovljena masa (M<+>, 315,0); HPLC: Rt(min): 2,28;

<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6) δ [ppm] 12,35 (s, 1H), 8,70 (d, J = 6,08 Hz, 2H), 8,54 (s, 1H), 8,20 (brs, 1H), 8,26 (brs, 1H), 7,97 (d, J = 6,16 Hz, 2H), 7,94-7,94 (m, 1H), 6,85-6,85 (m, 1H);

2-piridin-4-il-5-[(3-tienilkarbonil)amino]-1,3-tiazol-4-karboksamid („A65“)

LC-MS: ustanovljena masa (M<+>, 331,0); HPLC: Rt(min): 2,66;

<1>H NMR (400 MHz, DMSO-d6) δ [ppm] 12,56 (s, 1H), 8,71 (d, J = 6,12 Hz, 2H), 8,41 (d, J = 4,24 Hz, 1H), 8,22 (s, 1H), 8,06 (s, 1H), 7,98 (d, J = 6,12 Hz, 2H), 7,81 (d, J = 7,96 Hz, 1H), 7,53 (d, J = 6,44 Hz, 1H).

IC50vrednosti jedinjenja prema pronalasku koja inhibiraju TBK1 i IKKε

Sledeći primeri se odnose na medikamente:

Primer A: Bočice za ubrizgavanje

Rastvor 100 g aktivnog sastojka formule I i 5 g dinatrijum vodonikfosfata u 3 L bidestilovane vode se podesi na pH 6,5 upotrebom 2 N hlorovodonične kiseline, sterilno se filtrira, transferiše u bočice za ubrizgavanje, liofiliše pod sterilnim uslovima i zapečati pod sterilnim uslovima. Svaka bočica za ubrizgavanje sadrži 5 mg aktivnog sastojka.

Primer B: Supozitorije

Smeša 20 g aktivnog sastojka formule I sa 100 g soja lecitina i 1400 g kakaovog ulja se istopi, sipa u modle i dopusti se da se ohlade. Svaka supozitorija sadrži 20 mg aktivnog sastojka.

Primer C: Rastvor

Rastvor se priprema od 1 g aktivnog sastojka formule I, 9,38 g NaH2PO4· 2 H2O, 28,48 g Na2HPO4· 12 H2O i 0,1 g benzalkonijum hlorida u 940 ml bidestilisanoj vodi. Vrednost pH se podesi na 6,8, i rastvor se napravi do 1 L i steriliše zračenjem. Ovaj rastvor može biti upotrebljen u obliku kapi za oči.

Primer D: Mast

500 mg aktivnog sastojka formule I se meša sa 99,5 g Vazelina pod aseptičnim uslovima.

Primer E: Tablete

Smeša 1 kg aktivnog sastojka formule I, 4 kg laktoze, 1,2 kg krompirovog skroba, 0,2 kg talka i 0,1 kg magnezijum stearata se presuje na konvencionalan način da se dobiju tablete na takav način da svaka tableta sadrži 10 mg aktivnog sastojka.

Primer F: Dražeje

Tablete se presuju analogno Primeru E i potom oblažu na konvencionalan način sa oblogom saharoze, krompirovog skroba, talka, tragakanta i boje.

Primer G: Kapsule

2 kg aktivnog sastojka formule I se uvodi u tvrde želatinske kapsule na konvencionalan način tako što svaka kapsula sadrži 20 mg aktivnog sastojka.

Primer H: Ampule

Rastvor 1 kg aktivnog sastojka formule I u 60 L bidestilovane vode se sterilno filtrira, transferiše u ampule, liofiliše pod sterilnim uslovima i začepi pod sterilnim uslovima. Svaka ampula sadrži 10 mg aktivnog sastojka.

Claims (7)

1. PATENTNI ZAHTEVI 1. Jedinjenja formule I

   naznačena time, što X označava CONH2ili CN, Y označava S, R označava Ar ili Het, R<1>označava fenil, furil, tienil, pirolil, imidazolil, pirazolil, oksazolil, izoksazolil, tiazolil, piridil ili pirimidil, gde je svaki od njih nesupstituisan ili mono- ili disupstituisan sa A, OR<5>i/ili CN, Ar označava fenil koji je nesupstituisan ili mono-, di- ili trisupstituisan sa A, Hal, (CH2)nHet<2>, (CH2)nOR<5>, (CH2)nN(R<5>)2, (CH2)nCOOR<5>i/ili (CH2)nCON(R<5>)2, Het označava furil, tienil, pirolil, imidazolil, pirazolil, oksazolil, izoksazolil, tiazolil, piridil, pirimidinil, triazolil, tetrazolil, tiadiazol, gde je svaki nesupstituisan ili mono-, di- ili trisupstituisan sa A, (CH2)pHet<1>, (CH2)pHet<2>, OH, OA, OAr, Hal i/ili (CH2)pCOOR<5>, Het<1>označava piridil, koji je nesupstituisan ili monosupstituisan sa A, Het<2>označava pirolidinil, piperidinil, morfolinil ili piperazinil, gde je svaki nesupstituisan ili monosupstituisan sa OH, COOA', CON(R<5>)2, COA i/ili A, A' označava neračvasti ili račvasti alkil koji ima 1-6 C atoma, u kojem 1-7 H atoma mogu biti zamenjeni sa F, A označava neračvasti ili račvasti alkil koji ima 1-8 C atoma, u kome jedna ili dve nesusedne CH i/ili CH2grupe mogu biti zamenjene sa N i/ili O atomima i/ili dodatno 1-7H atoma mogu biti zamenjeni sa F, R<5>označava H ili neračvasti ili račvasti alkil koji ima 1-6 C atoma, u kome 1-7 H atoma mogu biti zamenjeni sa F, Hal označava F, Cl, Br ili I, n označava 0, 1, 2, 3, 4 ili 5, p označava 0, 1 ili 2, i njihove farmaceutski korisne soli, tautomeri i stereoizomeri, uključujući njihove smeše u svim odnosima.
2. 2. Jedinjenja prema Zahtevu 1, naznačena time, što su odabrana do grupe

   i njihove farmaceutski upotrebljive soli, tautomeri i stereoizomeri, uključujući njihove smeše u svim odnosima.
3. 3. Postupak pripremanja jedinjenja formule I prema Zahtevima 1 ili 2 i njihovih farmaceutski upotrebljivih soli, tautomera i stereoizomera, naznačen time, što a) jedinjenje formule II

   u kojoj X, Y i R<1>imaju značenja naznačena u Zahtevu 1, reaguje sa jedinjenjem formule III

   u kojoj R ima značenje naznačeno u Zahtevu 1 a L označava Cl, Br, I ili slobodnu ili reaktivno funkcionalno modifikovanu OH grupu, ili b) što su oslobođena od jednog od njihovih funkcionalnih derivata tretmanom sa solvolizujućim ili hidrogenolizujućim sredstvom, i/ili se baza ili kiselina formule I konvertuje u jednu od njenih soli.
4. 4. Medikamenti, naznačeni time, što se sastoje od bar jednog jedinjenja prema Zahtevu 1 ili 2 i/ili njihovih farmaceutski prihvatljivih soli, tautomera i stereoizomera, uključujući njihove smeše u svim odnosima, i opciono vezivnih sredstava i/ili adjuvanata.
5. 5. Jedinjenja prema Zahtevu 1 ili 2 i njihove farmaceutski upotrebljive soli, tautomeri i stereoizomeri, uključujući njihove smeše u svim odnosima, naznačena time, što služe za upotrebu u tretmanu kancera, septičkog šoka, primarnog glaukoma otvorenog ugla (POAG), hiperplazije, reumatoidnog artritisa, psorijaze, ateroskleroze, retinopatije, osteoartritisa, endometrioze, hronične inflamacije i/ili neurodegenerativnih bolesti.
6. 6. Jedinjenja formule I prema Zahtevu 1 ili 2 i/ili njihove fiziološki prihvatljive soli, tautomeri i stereoizomeri, naznačeni time, što služe za upotrebu u tretmanu tumora gde se terapeutski efektivna količina jedinjenja formule I daje u kombinaciji sa jedinjenjem iz grupe 1) modulatora estrogen receptora, 2) modulatora androgen receptora, 3) modulatora retinoidnog receptora, 4) citotoksičnog sredstva, 5) antiproliferativnog sredstva, 6) inhibitora prenil-protein transferaze, 7) inhibitora HMG-CoA reduktaze, 8) inhibitora HIV proteaze, 9) inhibitora reverzne (povratne) transkriptaze i 10) daljih inhibitora angiogeneze.
7. 7. Jedinjenja formule I prema Zahtevu 1 ili 2 i/ili njihove fiziološki prihvatljive soli, tautomeri i stereoizomeri, naznačeni time, što služe za upotrebu u tretmanu tumora, pri čemu se efektivna količina jedinjenja formule I daje u kombinaciji sa radioterapijom i jedinjenjem iz grupe 1) modulatora estrogen receptora, 2) modulatora androgen receptora, 3) modulatora retinoidnog receptora, 4) citotoksičnog sredstva, 5) antiproliferativnog sredstva,6) inhibitora prenil-protein transferaze, 7) inhibitora HMG-CoA reduktaze, 8) inhibitora HIV proteaze, 9) inhibitora reverzne (povratne) transkriptaze i 10) daljih inhibitora angiogeneze. Izdaje i štampa: Zavod za intelektualnu svojinu, Beograd, Kneginje Ljubice 5